Болоња, недеља, 24. мај 2020. Свети Ћирило и Методије
Спавао сам десет, или једанаест сати. Легао рано, устао касно – одморан. Кафу не пијем што сам онемоћао, него што волим. Уместо доручка, крећем да кувам ручак. Гулаш недељом постаје традиција. Колико архентинске говедине, толико и по пута празилука. Плус димљена туцана паприка пакована у Чешкој. Произведена, вероватно, у Кини, а димљена у танкеру на путу до. Не знам каквог је квалитета, али је одличног укуса, тачније, ароме.
Ручамо за великим столом, а не за оним на извлачење и расклапање у кујници. Он је малецан, али има свој рад. Реално је за троје, па се збијемо и, чак, добронамерно гуркамо. Он је бржи, а велики сто је – већи. Сто институција. Кад дођу гости, па га расклопимо, буде квадратног облика. Црн. Монолит. Ето нас сада, где једемо за њим, за Трпезом, задовољни, мирни.
Госпожа излази до паркића да се види с неком мајком, а ја у игру с децом. Мало ми Андреј показује књигу о рептилима, сад су му крокодили хит, мало ме Верица тинејџ-плачним гласом пита шта да ради, јер јој је досадно. Одобравам досаду и охрабрујем да истраје у процесу, ко зна шта може да се из тога изроди. Па, мало фризбија по дијагонали дневне собе. Онда се они нешто џапају, па ја делим правду, и жалим помало што је то у том тренутку најкреативније што је досада изродила. Нека, биће боље следећи пут.
Напољу сунце бљешти, а ја маштам о предвечерњој шетњи с госпођом. Јуче смо тако изашли, само нас двоје, после… Има пар парова година, чини ми се. Годило ми је. Нисмо се држали за руке, није било сентиша. Пријатељска шетња и разговор. Велико постигнуће у доба корона-циркуса. И пре њега.
Субота је био дан за чишћење, али смо то некако спонтано избегли, на свачије задовољство. А сад, исто тако спонтано, па и неочекивано, бацам се на купатило. Згрувао сам га брзо, али кавалитетно. Схватио сам да чишћење треба укључити у остале дневне активности и са њима варирати, а не све одједном, блоковским приступом. На тај начин, чишћење постаје агонија. Јер је ем напорно да, рецимо, два сата непрекидно то радиш, ем једнолично, досадно. Ако се подели у поглавља, у чијим паузама стимулишеш и менту, рецимо, прочитавши неколико стана књиге, поразговаравши с децом, или, једноставно, паркиравши седеж на диван, онда све постаје много органскије, као неки – живот. А не робија.
Дође госпожа, па и њу понесе талас ентузијазма. И тако, сво четворо, уроњени у џез-самбу прожимајуће каквоће и волумена, свако са својом снагом, темпом и по својим могућностима, ради на заједничком пројекту. За. Једно. Нема надзорника, нема упутстава ко шта и ко како треба, мора. И тада све тики-така. Примењена уметност кратких пасова.
За вечеру – пице, деца циче. Први пут у дванаест година, госпожа је наручила. Шта ли ће то бити? Све троје је гледамо, покушавајући да одгонетнемо извор милине који је гурнуо да прегази сопствене принципе. Каже, па, без глутена су, ето, једном у сто година.
Задовољавамо се објашњењем, звони интерфон, белац са маском из пицерије која никад није испоручивала пице. Пицерија је променила политику. Белци, такође, никад не испостављају пице. Коронарни државни удар мења многа стара правила. Још ће и нешто добро урадити за свет, само још не знамо шта.
Пице су ту. И једна кеса. У кеси флаша.
Пиво! Је ли то бонус? Не, то сам посебно за тебе узела.
Стомак се отвара, дан се затвара. Шетња је изостала, али је бонус пиво набијено набојем истог емотивног реда. Као да смо прошетали, држећи се за руке, на Дан словенске писмености.
Корона-циркус 