Писмо пријатељу

Бентивољо, понедељак, 25. мај 2020. – Дан младости

Здравствуј, Мили,

Данас је, ево, седамдесет седми дан откако сам Ти послао прво писмо, прво коронарно у низу. Чудан је овај поспрдан назив – коронарни. Иако је настао из потребе да се насмејем, да Те насмејем, ипак има везе са срцем, са жељом да будем срчанији у сваком смислу.

Чим ми је стомак рекао да је све ово једна паклена превара, хтео сам да Ти одмах пишем, да с Тобом поделим и то, и сво остало бисерје које сам временом ископавао на информационом ђубришту. Јер, ваљда знаш, сваког дана мислим на Тебе и Твоје – на наше. На крају крајева, својта је једино имање које је на човекову корист. А куће, аутомобили, племенити метали и готовина, то је, испаде – немање. Јер немаш времена, оно једино време свог живота, за заиста важне ствари, па испустиш све. И то немање је и довело до овога где смо сада. Да свако зида високе зидове око себе, трудећи се да заштити своје немање од уљеза.

Они који то боље разумеју од мене кажу да нове технологије и припадајући електрон-магнетони озбиљно оштећују делове мозга у коме су центри за емпатију. Знаш шта то значи? Да ће нове генерације све мање бринути о ближњима, а све више угађати себи, без обзира на све. Неће бити да је то све случајно испало. Ово где смо сада очит је пример како би свет сутра могао да изгледа. Мада, надамо се, надамо. И сем наде, морамо и да радимо на нашем сну, који није овај.

Извини ако сам Те у писмима затрпао својим мислима и бригама, својим, можда, неодмереним шалама. То је, једноставно, била фотографија тренутка, нисам хтео ништа да кријем од Тебе, јер тајне трују људе. Тајне рађају лажи, а лажи нове лажи, и тако ad infinitum. Опростићеш ми.

Јесмо, чули смо пар пута и, да ти признам, било је чудно. Ђавоља је то справа, даје ти привид разговора, а и Ти и ја, на пола уха и једном ногом, газимо истовремено свако своју реку, опирући се бујицама сопствених живота. Нема правог разговора, кад се земља тресе.

Па сам хтео да Те молим нешто.

Кад нађеш трунчицу тишине, напиши ми који редак. Не требају ми важне речи и велике мисли, треба ми глас од Тебе, да га у сопственој тишини чујем. Ништа више.

Заувек Твој,
Брада