Лето и изненадне ситуације

Тих дана Пендула се није осећао добро. Слабо је спавао, слабо је и радио – осим што је пар пута изашао „на кваку“. Слабо је и излазио; тек да попије три, четири пива код Сталкета, на Душановцу. 

Камби, напротив – оран и за рад  и за све видове дружења; и алкохолно, и уз супстанце, и уз спорт, реинкарнацију и рекреацију – али и за изненадне акције, кад падне мрак.

У сумрак, сви смо код Пендуле на гајби. Тачније, на тераси. Правимо му друштво.

То је велика тераса, приземна, до улазних врата у кућу.

За једним столом Пендула чита новине, а за другим, уз лозу, бистри се оно што се не зна, али се мисли да се зна.

Цојпика, Камби и ја (који сам Шоне, а зову ме Барбика) водимо далекосежну расправу о руско – српско – америчким односима. Прво, о домету пројектила, па о сибирским ресурсима, а затим у дебату уводимо и кинески фактор.

Пендула се удубио у новине.

Ја најмање причам, али повремено успем да испалим две до три реченице, колико да подбодем Цојпику – који тада пада у ватру, ураганску.

Јер Цојпика је од оних који више воле све хрпе руских гована заједно, него најлепшу вашингтонску торту свих времена. Подбодеш ли га мало, само мало, и станеш ли потом само пар милиметара даље од Руса, ето ти хаоса (Камби и ја смо већ наварени, спалили смо две справе за пола сата, па терамо…)

Поменем Пољаке, како су нам и они блиски, а Цојпика се најежи од Папе, и све то преточи у нову цику и вриску. Камби, пизда стара, повлађује Цојпики, клима главом на његове речи, мртав преозбиљан, док мене гура ногом испод стола, да наставим. И ја настављам, мимо Пољака и Папе:

„Па да, али у Америци човек ипак може да успе, да заради…“

Цојпика не да ни да почнем другу реченицу. Прво псује деду, оца , мајку и децу Клинтону и Олбрајтовој.

Онда редом помиње, уз потпитање „А Индијанци, А?  …. A Мескиканци? А Вијетнам?“

Затим проклиње масоне и Форда, а нарочито акције CIA по Никарагви… А онда га стерава редом – Рузвелту, Регану, Бушу; па опет пушикурачи Клинтону (баш тако каже) и на крају Обами: 

„Како га није срамота, јахали су му деду сигурно, а он да им легне на рачун…“

Цојпику тешко можеш да прекинеш, а његов жар мржње је и искрен и запрепашћујући. И Камби и ја много више волимо Русе него Амере, јашта, али знамо да је љубав лепа издалека, док се чека; јер Сибир је далеко, а Москва близу – на само пар хиљада километара…

Али Цојпика ипак стаје.

Чује су урлик од кога смо се буквално следили сва тројица. У тренутку изгледамо као фотка на којој су сви трепнули у грчу од  лимуна, са изразима лица који до тада нису постојали.

Пендула.

Да ли сте икада видели да се човеку око затвори као да је добио тежак ударац? 

Па јесте, сигурно, макар у филмовима о Рокију.

Али ово овде је толико изненада, да делује као филм о створу.

Али, поред ока, и лево Пендулино уво је попут краставца – у тренутку, наш старији другар се деформише – тачније деформише му се глава. Брзо схватамо да је то нека лудачака алергијска реакција. Не може да говори, и једва дише.

Брзо се организујемо, убацујемо га у кола и возимо у Дом здравља Вождовац, одакле нас шаљу на Нови Београд.

Од урлика, до дежурне болнице, стижемо за мање од двадесет минута. Камби је упалио сва четири и возио мало брже. Пендула добија урбазон, или тако неки лек. Имали смо и среће, јер је на смени била Ваца, другарица Камбијеве девојке Анчике, сестра, медицинска…

                                                                                   . . . . . 

А десило се, авај – док смо ми водили нашу српско – руско–америчку полемику, Пендула је, као што рекосмо, седео до нас, и новине читао.

Мислио је, то нам је причао после, да му је лептир ушао у кошуљу, која је била раскопчана. Пошто је текст у новинама био занимљив, о нуклеарним пробама у Ираку, Пендула није хтео да удостоји лептира ни погледом – само га је стиснуо руком.

Тада се лептир претворио у стршљена.

А могуће је, сада, када о томе причамо са ведром дистанцом – могуће је да је то увек био стршљен.

Пендули је рука три дана била као код оних што варају у казину, па им поломе шаке чекићем. Надувена дупло. Око и уво одмах, по пријему лека, вратили су се у нормалу.

Цојпика је после тога отишао код родбине у Будву, а ја сам почео да шљакам у сервису код Марета. Пендулу је описани догађај вратио на београдске улице, да крстари, таксира и постоји, такав какав јесте.

Камбија сам срео три дана касније, са Лајпцигом – и није ми било драго.

Али то је већ друга прича, о Камбију и Лајпцигу…

Пендула и Камби

2 мишљења на „Лето и изненадне ситуације

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: