Биофриз

Болоња, петак, 22. мај 2020.

Идем до центра да жени узмем гел против болова. уштинула је неки нерв, вероватно радећи јогу. Тешко хода, јечи, али бицикл може да вози без проблема. Каже она.

И тако, њих троје одоше бициклима поред Канала, на дечји рођендан. Први након почетка цирка. Мало се бринем, да се госпожа не скрка негде, па да је нејач после извлачи, али гоним те мисли, шта ће ми? Уместо бриге, дајем педалама ветра, па у фармацију, по Биофриз, јуче сам наручио, рекоше стићи ће после 5 данас.

На ову страну сам ишао само једном, у Корона Животу, и то, у исту апотеку, па ме скембала финансијска. Контрола, без казне, с упозорењем на могућност даље провере. Сећам се тадашњих пустих улица. Сад?! Све врви. Сунце је строго, али праведно, па се све распилавило – мушко и женско, младо и старо. Примећујем интересантан појав – што се више ближим центру, маске су све редовније. Кажу да је јуче у једном великом парку, полиција напеналила неку бебиситерку, јер је скинула маску да попије кафу – 280 €вропа. Не знам колико је тачно. Али је кохерентно са досадашњим владањем Владе. А чуо сам да је и неки момак од 23 године, после два сата трчања са маском – издахнуо.

Гласине су, у најбољем случају, врло слободно базиране на чињеницама, али прецизно откривају стање духова. Маска се, дакле, носи не зато што јој се признаје функција, него зато што је намет, под претњом новчане казне. А ако хоћеш да казниш Италијана, удри му по џепу. Заправо, то је универзална ствар.

Оно што мене брине је то што упркос пркосним духовима, понашање, ипак, следи Нову нормалност™ (иде у комплету уз гланц-новел вирус). Сви знамо све, али ћемо, ипак, да ставимо маске и удишемо сатима сопствени угљен-диоксид. О другим штетама да и не говорим. То свезнање-нереаговање подсећа на атмосферу Хронике најављене смрти.

Некад су биле жуте траке, сад су плаве хируршке маске. Жута и плава су дијаметрално супротне боје. Као бела и црна. И, уопште, увек се иде ка рекламирању и, кроз рекламирање, заоштравању супротности. Па се онда баци спичка.

На главном градском тргу – маса младежи. Спрема се велики протест за сутра, мото је једноставан – За поновно освајање школе, Универзума и осталог. Неће деца да уче да даљину. Школа је место дружбе, на првом месту. И неће маске у учионицама. Ако нас школарци не изваде, нико неће. Сада тек, као матор човек, могу да схватим дивљење према студентском покрету. Док си унутра, теби је то нормално. Кад крену компромиси са егзистенцијом, овакви те догађаји – за поновно освајање Универзума – подсећају где си, а где би требало да будеш. И подсећа да и ти нешто урадиш. Матори.

Везујем бајс за олук из тринаестог века, одмах испред Апотеке. Поред мене, две Марице, испред једне сви цајци маскирани, а испред друге – ниједан. Шизофренија – F 20.0 – цирка. И сви гледају на пјацу и младеж, ваљда одокативном методом процењују не/нарушавање дистанци. И ја вадим своју парадну маскару, вазда је чувам у знојавом џепу, аутоцензуришем њоме мој визуелни идентитет и улазим у дрогерију, испитијући осећај страха који, унаточ сунцу, хлади кости. Излазим са тубом у задњем џепу и гледам да променим пут, чак, задржавајући маску на лицу, плави концентрат је оставио утисак.

Кад, иза пјаце, три свеже Марице се упаркиравају! То је, већ, озбиљна организација! Вероватно ће данас превентивно да плаше децу, зато их је толико. Плаше децу, а плаше и одрасле. Где смо, оно беше, стали? Неко је споменуо вирус? Оно нешто ништа што нам даје све? Ми ћемо вас спасти од тинејџ напасти!

Мајко мила…

Враћам се кући снужден. Покушавам да прочитам макар једну страну Мајлсове Аутобиографије. Настављам тамо где сам јуче стао – Дејвис говори о првој љубави, о Ајрин:

„Ајрин је имала и млађег брата Уилијама, који је имао пет или шест година, кога сам много волео. Уилијам је био много сладак дечак, с коврџавом косицом, али је био мршав и увек је кашљао. Много се разболео од упале плућа, или нечег сличног. Како било, тај доктор је свратио да види Уилијама. А пошто је Ајрин знала да размишљам о томе да постанем лекар – идући стопама мог оца […] позвала ме да гледам шта он ради. Доктор је дошао, само погледао Уилијама и одмах рекао, без икакве емоције, да он ту не може ништа. Рекао је да ће Уилијам умрети пре јутра. Човече, то срање ме тако јебено разљутило. Знаш, дуго времена нисам могао да разумем како је могао да каже нешто тако и да буде толико хладнокрван. Човече, стомак ми се преврнуо. Уилијам је умро рано следећег дана на мајчиним рукама, а да га доктор није ни одвео у болницу, и то срање ме је толико заболело.”

Откако имам децу, мене овакве ствари кидају. Лако се унесем. Имам инстикт који нисам имао раније. И тај инстикт ме уверава да Pater familias није само латинска флоскула и не своди оца породице на димензију ловца и локалног самоуправљача/законодавца.

Мрак је скоро пао, а рођенданаца још нема. Знам добро путељак поред Канала и знам да је ноћу доста напорно и мени за вожњу, камоли за оно троје. Рекох им да крену на време да се враћају, али су вероватно хтели до последње капи да попију то весеље. Ништа, одох им у сусрет, без најаве. Да их спасем.

Свиђа ми се мисија. Поново на точку. Возим прилично брзо, прска шљунак. Све гледам, погледавам, када ћу кроз жбуње да видим најаву њихових првих светала. Па успоравам. Да им дам времена, можда још нису кренули. Волео бих јако да их тамо ненадано сретнем. Опет себи приређујем слатку напетост, маштајући како ће се само изненадити и обрадовати кад ме виде. Телефони су сасвим обрисали могућност усхићења због случајног сусрета.

Откако је мој препаметни телефон постао резервно кућно рачунало, микро лаптоп, случајности овог типа се множе. Чак сам, прекјуче, заменио и фиксни бежични телефон, старим и добрим каблашем. Оно, дигнеш слушалицу да се јавиш, спустиш слушалицу да прекинеш везу. Ништа дисплеј, ништа идентификација. Деца гледају у двадесети век, не верују, али уживају, јер виде нас двоје како путујемо кроз време. Жена каже да би у осетљивим годинама сатима седела и са другарицама тртљала преко телефона, као сидром везана за зид на коме је висио телефон, да би је мајка, на крају, потпуно сморена, питала што се боље не сретну и испричају во живо. Ја бих излазио у ходник, да гугучем у мраку, уврћући спиралу кабла у дуплу спиралу и назад, док су импулси са Загребом тукли као Морз. Мадре де диос…

Еле, мрак се згуснуо добро, приближавам се крају путића, а њих нема. Таласи младоноћног хладног ваздуха смењују се, у налетима, са топлим, који је остао у џеповима растиња. Лепо мирише, на зелени сок који налази хиљаду испољавања. Па присмрди, јер исушују канал. Сређују обале, хоће да их учврсте, озидају, шта ли.

Сад, не знам тачно где је парти, али су разне прославе, већ у пар наврата, биле у једном те истом парку, па ћу тамо да их тражим. Напетост расте, унапред сам весео, већ улазим у урбани контекст. У парку видим неку децу, играју баскет, нису моји. Чујем неку цику оданде, прођем цео парк, па схватим да се звук одбија од зграде и да долази с друге стране. А на другој страни – мрак. Више нема никога…

Звони телефон. Андреј пита где сам. Уместо одговора, питам којим су путем стигли кући. Каже, улицом, бици стазом. Било је много мрачно, а схватили су да су им фарови излапели, ко зна кад су их последњи пут пунили. Кажем да смо се промашили и већ седлам ђогу. За петнаест минута сам у гаражи, добро ознојен, јер сам јурио против времена. У добитку сам, свакако. Скинуо сам чамотињу с чела.

У међувремену, три од петнаест најздравијих људских заморчади задобило је озбиљне повреде 43 дана након што им је Moderna, Inc., Гејтсов и Фаучијев шампион, убризгала своју екперименталну вакцину против короне. Повреде спречавају дневне активности субјеката и захтевају лекарску инервенцију.

Толико.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: