Хиљаду му бубњева

Београд, Борча, уторак, 19. мај 2020.

Питања, загонетке, питалице, мистерије, речи мајсторије, роје се и роје. Ко увек исте ноте Роја Орбисона, које некад давно, из ноћи у ноћ, слушах како допиру из оближње конобе, док сунцем осмуђену и затегнуту кожу утрљан јогурт блажи, у врелој соби, на првом кату, са дебелим каменим дуварима – без климе, јер климе су за сисе, а тада је, и иначе, за њих (клима-уређаје) знао само Џејмс Стјуарт у Хичкока и дванаесторица гневних у Лумета филмовима – тик у подножју Мирàбеле у Омишу, у Улици Ивана Горана Ковачића. Узгредна аутоматска забелешка: омакло се Хрватима да је тако назову и славе га, а омакло се и Србима да му грло пусте да лута бритвом (тако је говорио добри Хармс, Данил Хармс, једини на свету), и то након што је опевао шта су њиховој рођеној полу-браћа Хрвати радили. И ти се питаш, сада као и тада, а нико други никог не пита, зар је Рој Орбисон заиста толико популаран међ’ Јужним Славенима био, ил’ је самопрокламовани Mастер ов Серемонис и диск-џокеј, 2 у 1, само ту казету ет хиз диспоузал имао?

Питања, питања… Што на мисао и акцију терају.

Да ли дражи ти је cunt ил’ Имануел Кант, са све звезданим небом над њим? Јеси ли Mexican или Mexican’t? Јеси ли за прикривеног, камуфлираног живљења кунст, ил’ за мишица бунт? За знањем жуди ли ти жудило, ил’ ти за непрестаним гуштом – и само гуштом –  блуди блудило? Хоћеш ли са милион Аустралаца добровољно под чип? Под чип! Та то ти је pink slip, for endless nightmarish sleep, on one Charon’s ship, alongside other sheep, које ни ОНИХ 100 евара добити неће, као ни претходних иљаду, на другу страну реке да пређу. Заробљени, ни тамо ни амо, напред не могу, назад неће, не припадају нигде. Превеслано преславно племе Саве, светог вучјег пастира, који пут већ остаде? Само јањци за клање у вучје крзно церемонијално одевени испадши. Које алфа вук, одевен у алпски избељено и опрано мерино руно, увезено са разних белосветских страна, за првомајске ражњеве приреди.

С ума народ сишавши! Diljem planeta. Питањима, питањима… Без одговора. А на мисао и акцију терају. Само ни благог појма немаш какву. Као она црнкиња из Си-Би-Џи-Бија: кад наше непарне ритмове чу, што тераху је да игра, а она не знађаше како. Чистa фрустрација и бес су је вукли да ноктима бакханткиње до крви раздрљи, на фронцле издере Драгољуба Ђуричића кожу – његову личну, не ону на бубњевима.