70. дан – Конац

Болоња, понедељак, 18. мај 2020.

Упао сам у клопку.

Дан за даном, интервју за интервјуом, мишљење за мишљењем, прелиставам мрежу, надајући се да ћу уловити одговор на питање – зашто?

Заправо, знам зашто, одавно, мислим да и косови на грани знају, али немам начина да уђем у димензију, тих… створова, јер људи нису, не знам да њиховим главама погледам и у трептају себи оправдам зло које сејем, па свету, филантропски, поклањам српове да се сам, у сноповима, жање.

Не могу да се у то уживим.

Уствари, оставио бих се ја ћорава посла да могу да нађем одговор на друго питање – како избећи жрвањ, како се сачувати? Разумем зашто, и не пристајем, али избор ми неће бити дат. Ни мени, ни теби. Никоме.

Ту сам заглавио, јер тог одговора нема. Не могу да пустим, и да с миром легнем, него ћоравим до дубоко у ноћ, читајући са неколико екрана, гледајући у штошта, у потрази.

Кажу да моћ зна да извитопери човека. То је, свакако, тачно. Али и ту, изгледа, постоје мање или више надарени. А ред величине моћи игра улогу катализатора. Нико се, једног лепог јутра, не пробуди моћан. То је као трудноћа, дешава се стално, сваког тренутка по мало. И као што јајашце нађе плодно тле у мајци, па крене да расте, тако и моћ нађе плодно тле у друштву, па крене да јача. И док родитељка роди дете – друштво изроди изрода.

Разумем ја шта је интерес. Разумем, чак, и кад неко има план да преко лешева згрне осамсто милијарди евродолара за годину дана операције „Blitzkrieg 2020”, али не разумем зашто на страну зла прилази деведесетопостотна армија оних који тај интерес немају? Или га имају, у предимензионираном обиму, сви? Виски – виски. Бурек – бурек. Жвака – жвака. Свако је у излогу, свакоме је цена налепљена на души.

Која ли је моја?

Интересује ме, посебно, како направити ефикасну контрапонуду. Како привући некога на светлу страну? Је ли уопште могуће превагнути у тој игри великих бројева? Ено, Онај је дизао из мртвих, па га не само убише.

Треба раздвојити море. Само, ко ће? Његово име није међу владарима, узалуд тамо нетремице гледам, тражећи Путина.

Треба видети како су деловали наши стари у библијска времена. И тад је било тираније. Увек је било тираније. Увек ће бити тираније.

Отварам давно позајмљену Библију, превод Старог Завјета од Ђуре Даничића, а на нултој страни, оној одмах до корица, краснописан – путоказ.

А онај ко претрпи до конца, тај ће спасен бити

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: