У 100 евра

Београд, Звездара, 18. мај 2020.

Налазиш се у улици изнад Цветкове пијаце. Вјекослава Ковача. Заустављаш ауто, набациш га пола на тротоар, пола на коловоз. Не, та улица уопште није уска. Једносмерна је али аутомобили пиче у оба смера. И мислиш, мудро је (ако је онај који једе лука, лукав, шта онда једе онај који је мудар?) да мало повучеш ауто с улице. Поред тротоара је шимшир и пролазници имају места да прођу између кола и живе ограде.

Пролази набријан набилдован од метар и жилет ћелав лик. Патер фамилијас. Васпитач. Родитељ – двоструки. Муж – једноструки. Швалер – без података. Јебе ти кеву и учи те памети како се паркира.

Ако си женско, ћутиш и дубоко сажаљеваш његову жену и децу. Није згодно да те припесничи. Размишљаш – време је за тренирање крав маге.

Ако си мушко и иста таква будала, ето белаја. Ако ниси, ћутиш и цептиш у себи од беса, јер си мушко и учили су те да не треба да будеш пичкица, па сви мушки преци у теби и пичке које ниси добио вриште – јеби мамицу, кретену!

На радију иде рефрен песме Секс, дрога, насиље и страх.

Таман се некако смириш, не прође много времена, кад пролази баја до јаја са сином. Сина пропушта испред себе а затим лактом спичи ретровизор твојих кола да ти јуначки покаже шта мисли о томе како си се паркирао.

У теби узаври крв. Поново имаш исте сценарије. Ако си женско… Ако си мушко…

Слушај сад. Ово је тек наставак стрмоглавог пада. Вероватно у црну рупу.

Иако ми као народ нисмо баш зен и волимо да „покажемо“ једни другима, крајње је време да будеш мудар као змија и безазлен као голуб.

Искулираш будале. Склониш се. Будеш паметан. Сабијеш его у мишју рупу. Не узвратиш. Не реагујеш на провокацију.

Будала ће те увек повући у глиб. Увек. Без изузетка. Веруј ми, нико од нас и не слути шта све чучи у нама – озлојеђености, љутње, бесови и може да се деси да „сувишна кап“ из тебе извуче оно најгоре.

Мој ћале је био насилник и конфликтна личност. Насилници су у основи пичкице које се хране страхом других. Кад виде да се не плашиш то их моментално декласира. Кад налете на сличног себи или још већег насилника, повлаче се. Некад мораш да изблефираш да се не плашиш – fake it until you make it.

Насилници су и жене. Насилници су и деца. Само су појавни облици насиља другачији.

Насилна је и држава тј. државни апарат. То осећаш на својој кожи непрестано. Немаш никаква права док се не избориш за њих. Устав је мртво слово на папиру. Не, то се неће променити. Неће, јер смо ми народ поданичког и улизивачког менталитета који своје комплексе прикрива измишљеном величином у смислу неке надљудске хисторијске битности.

Ваљда си свестан колико си небитан изван сопственог микрокосмоса?!

Одржаће те у животу оно у шта верујеш и радиш чистог срца не питајући за одобрења и не очекујући аплаузе. И биће ти често тешко и напорно.

Молим те, немој да се пријавиш за 100 евра. Немој да их узмеш. Немој да даш легитимитет карамазовштини и превари. То је додатни финансијски јарам који ће многоструко више да кошта оне који долазе за нама.

Ово је тек први коронарни цунами. Спреми се за следећи удар. Нема више изговора.