Корона констипација бр.4

(претпоследња констипација илити сезона кафана, шопинга и срамотног попуштања свинктера пред моћним дамама)

Викенд стигао, маме ме паркови и реке, али не лези враже. Други су планови за мене сковани.

Водила ме жена на једно посебно место, уз изговор да ће нам требати нешто под „хитно“, и то за свадбу њеног колеге на јесен, која ће се евентуално због свеопште ситуације одложити за следећу сезону, тј годину. Погађајмо – ишли смо, и то чим су молови прорадили, без труна оклевања због претећег другог таласа вируса, у један традиционални белоградски шопинг.

Тако се то каже англизмом. Имамо и ми домаћу реч, али није популарна. Куповина. Звучи сувише једноставно за оно што шопинг представља. А то је чист ритуал. Лучи се женама хормон среће.

Мени се излучило свашта што није за причу, него ето, да се зна, преседне ми сваки пут. А и како би другачије, топло је унутра шта год да обучем, ништа ме не привлачи, осећам се као страно тело у туђем организму. И сво то гурање кроз гужву, зној, па пипање тканине, одговарање на испразна роботска питања продавачице, нећкање, попусти, допусти, бирање, нервирање… па на крају још и све да платим. Немам ти ја више за овакве ствари ни стрпљења, а свакако ни дара (ни за ово, ни за много шта друго, укључујући примамљиво блоговање).

Слушао сам једном и музику, путем слушалица јашта, док је моја дама куповала. Стојим у оној маси, она врти по рафовима, сви се крећу око мене, ником не сметам и нико ми не смета. Појачам до даске, да не чујем буку светине.

Никад лепше Брамс није звучао.

Шалим се, ко ће то да слуша.

Зависно од биоритма, на репертоару је или Ајнштурценде Нојбаутен (неки рани албум, у којем Бликсин глас на врхунцу разорне моћи) или позна каријера Радета Јоровића (са зрелим, смиреним трилером). Од Калте Штерне до Зарасле су стазе моје.

Све је боље од јеке шопинг мола.

*

Пробио сам лед и на другу страну. Ледоломац сам заиста, у задње време.

Сео у крчму. Са ђаконом вехабијом, како га од милоште зовем због арапског презимена које носи.

Јест, кажу неки, није паметно још увек. Ризик постоји. И даље нам је неки наранџасти корона аларм на снази, препоруке су да се не социјализујемо. Опет, јаче је то од нас, искрено. Па кафане нам прорадиле! Како да их не посетимо. Тужно изгледа онај наш сто у башти, онако усамљен. Мами чедношћу, чувао се само за нас, пуна два месеца. Ставиш маску и рукавице, као презервативе. И цепаш. Сејф секс.

И све рачунам, уз молитву којој је склон мој пријатељ у црном, сачуваће нас небо од потпуне катастрофе данас. Вероватно се нећемо заразити, али ћемо се откинути.

Одмах како је сео, дере се ка шанку, наручује „најхладније домаће, а да није неко разводњено“. Гласан је, дрзак, брз на обарачу. Пастир наш. А опет, волим да ћаскам са њим. Ја уз кафицу, он уз јутарње пиво. Не почиње дан без пенушавог еликсира. Смеје ми се, не верује да пијем кафу (а иначе смо стари кафански саборци, без пет тура не разматрамо напуштање објекта).

У дисконту преко пута његове куће, на обронку Маринкове баре, стари се и богобојажљиви трговац моли свакога дана Светом Зосими за здравље нашег ђакона, редовног купца. Наиме, после више од деценије колико је трговац запослен у овој продавници, запазио је да рутина куповања пива од стране његовог комшије у мантији прети да надмаши експоненцијалну  криву раста броја заражених у Италији у првих пар месеци заразе. Ђашко сам признаје да му је десетка у лиму права дневна мера. А црвеним словом уме и да појача ритам. Пивска индустрија у Србији једним солидним процентом живи и од његових склоности.

Мерачим улицу преко пута кафане. Тихо је још увек. Град се споро буди из хибернације.

Сркнем гутаљ вреле течности, уз подсмех пријатеља који тврди да сам смекшао. А не зна он, ма јок, да та моја кафа и није само кафа. Јер, волим брате те смицалице. Конобару сам у Коноби, где смо чести гости, намигнуо чим смо сели и рекао: Туркиш кофи и једно деци „оне твоје добре воде“.

Ђакону је ова поруџбина запарала уши, побогу још и вода! Но, мој је стари гарсон све схватио. Па, зна ми човек навике, редован сам. Тако да сам убрзо, фолирантски одмерено, пијуцкао домаћу громушу уз деци лозоваче у чаши за воду, којом сам наводно гасио жеђ. Ђашко ни да посумња, прозива ме да сам издао алкохолизам. А ја уз горку турску кафу све више одваљен. Муте се ситна слова на дневном менију.

Само му се шеретски нацерим и кажем: „Чуда постоје. Излечио ме Ковид 19“, па руком позивам доброг брку за шанком и наручујем „још мало ове фине водице која крепи душу“. Конобар се мало и наклони, ваљда одаје почаст мојој истрајности, те ипак упита: „Хм, вода, баш вода… или само вода?“.

Кратко климнух уз једно скоро па јасно „Вода, само вода“ (у стилу Бонд, Џемс Бонд представљања), ништа му тиме за стварно не објаснивши (а схватио је човек све, лоза поново насута у чашу), те наставих са темељном стерилизацијом ждрела тог преподнева.

И све то уз гунђање оца вехабије којем никако није јасно како то човек може тек тако да одустане од – греха.

*

Кад сам већ код греха, био би грех да не поменем и оно вечито дечачко скривање истог. У мојем је окружењу бежање од истине већ одавно стандард. Фолирају и директори, доктори, пекари, шофери. Дезертери, фризери, пакери, научници, професори. Фолирамо и ми, запослени у иреалном сектору тј култури (а овако нас зове Бракоч, запослен код приватника у фабрици, на траци, оном реалном сектору привреде). Ето, мало, наивно и безазлено лагање је усуд мушког рода, барем већине коју познајем. Некад се несташлук крио од маме, сад се скрива од једне друге даме (и тако, Едипу се брк смешка).

Да појасним.

То наше спонтано опијање започело је рецимо око десет ујутру. Негде после три, и пријатељ и ја одлучујемо да се не јавимо на позиве наших супруга, тако упорних да нас добију. Звони ли звони. Њему, па мени. Ништа не кажемо један другом, само се не јављамо. Уцврцани.

А кријемо се јер ја, после пете „кафе“, причам разговетно као Аца Лукас са пар линија у себи, и нема те глуме ни мимикрије која би ме прикрила, те знам да ћу у секунди бити проваљен (а што да се брукам и ризикујем ону квалификацију „опет си почео“). Лоше ствари одлажем за дан касније, кад ће ионако да ми буде тешко, уз мамурлук.

Са друге стране, добри ђакон исто тако добро зна да је добро најебао ако се одмах јави. Ко зна шта је све обећао пре него што је пошао ван куће. Ђаконија није за игру и шалу. Научила је, поред њега, све цаке заната. Ухватиће га већ на првој реченици и мораће назад, а даме лако нађу оправдани разлог да нас склоне од нас самих. Једно „иди по малу у обданиште“ би га дотукло. Хвата га на децу. На сентимент.

Треба стога избегавати контакт очима. Зажмуримо на трен, телефоне на сајлент, и све ће брзо проћи. Појачамо молитву. Саме одустану после неког времена.

И тако, паћеници. И ми, и оне са нама.

Е, муко. Дезинфекцијо.

*

У задње време све више се преиспитујем. И тај поступак самоиспитивања код мене траје дуго. Сат и по, рекао бих.

Рецимо, седнем у фотељу, пустим ТВ, а то је сигнал да ствари нису на свом месту. Удобно заваљен, кренем да вртим канале и зауставим се на Нешенел Џиографику. Ваљда што се пожелим неког другог зверињака, згрожен оним свакодневним са националне фреквенције.

На екрану телевизора, јуре се инсекти. Богомољка се спрема за репродукцију. Биологија у својој снази, лепоти, окрутности. Гледам како јој ножице раде посао. Кад јој се мучени мужјак приближи, болно несвестан кобног свршетка, она га само муњевито предњим екстремитетима ћапи у смртоносни загрљај. И крене да му одгриза главу. Преузима генетски материјал. Какав секс. СМ у свом сјају. Кинки секс мејкс д врлд го раунд. Ко код Лазе Еротике, друга из основне, на касетама. Ћићолина и коњи су били софт порн, за предшколце, шта је све Лаза чувао на траци.

Клопање мужјакове главе траје, чини ми се, предуго за мој стомак. Мада, колико год да хипнотише насилна сцена коју видим, нисам импресиониран богомољком. Јер, у том тренутку, у мојој машини, испод хаубе, крчка ли крчка. Џаба јој све што ради, док крчкам изнутра, она мора више да се труди.

Јер се, ето, преиспитујем. Ауто скенирање. ТВ је ту само као катализатор реакције.

*

Јес, вала, Касперски за почетнике. Трајал верзија коју продужавам од како се родих. То су вам они јефтини софтвери који претражују скривене секторе оперативног програма, тражећи такозваног Тројанца. Вирус који се прерушен ушушкао у систем, па га нико, испрва, не примећује као уљеза. А кад га овај софтвер пре или касније пронађе, те схвати реалну опасност, намах избаци поруку администратору – „нешто овде не ваља, друже“.

Онда ја, поуздани власник елем администратор овог преносног брадатог рачунара, тзв Мекинтоша родом из Шумадије, тај уочени вишак једним потезом/притиском обришем. И систем поново ради беспрекорно. Одстраним муку, ампутирам руку.

А шта ћемо ако нема вишка, већ мањка. Лош сектор.

Ето, код мене је баш тај проблем доминантан. Месецима осећам да нешто недостаје.

Нешто без јасне дефиниције, без могућности да га лако опишем, па помислим, ако већ не знам шта је, ко га шљиви. А опет знам да не смем да га потценим, јер је баш то Нешто што недостаје изгледа значајно. Такав је осећај. Да је укинут баш неки битан део тог интегралног Оног, увреженог дубоко у центар јазбине коју у заблуди сматрам сопством (самосвешћу, идејом о Себи), јелте. И то вероватно трајно, перманент демиџ.

Без нечега се још и може. Али без Нечега…

Ко нарикача, плачем у себи…

Ко ће мени Нешто да поврати.

Моје Нешто, моје мило Нешто.

Сузу проливам, виски наливам.

*

А има оних, увиђам, које немају много више Нечега од мене, па не кукају. Не зато што су храбри, хладнокрвни или одвећ што су превазишли кризу, већ су, да их тако простачки и надмено окарактеришем, помало глупави. И то само зато што не увиђају мелфанкшн. А нису људи криви. Није им дато да уоче све детаље, већ да само наслуте целину.

Но, иронија влада, па функционишу они и брез круцијалних делова сасвим лепо. И тако, одржавају своју периферију, а изнутра шупље, у централном процесору. Звечи ко дулек.

Печован, скрпљен систем. Шта да се ради. Полуљуди, ма онако више као људи у пола с луком.

А брига њих што не виде проблем. Сретни, благош њима…

И ко је онда глупав.

*

Manifestacije konstipacije – Koma, autizam, umetnički hermetizam, izolacija – samo su manifesti duhovno-telesne konstipacije. I kao takvi podržavani su od strane konstipatora. Ipak, mentalni zatvor je svesna odluka, stvar ličnog izbora, za razliku od ostalih stanja, poput komatoznog, u koje se nehotice upada. Mentalni zatvor je jedini pravi put konstipatora. Ostale izolatorske manifestacije su samo pritoke glavnog konstipatorskog toka suzdržavanja.

Ignorisanje problema – može da se podvede pod blaži oblik Konstipacije. Ignorisanje svesti o ignorisanju problema je već potpuna Konstipacija.

Konstipatorska logička ispravnost – Da li je težnja za konstipacijom kao nužnim suzdržavanjem logički ispravna, ukoliko sve vodi velikoj eksploziji?

Iz predgovora Berlinske «Knjige paukova i mrava»:

«Uprkos svim kontradikcijama, otpočela je najbizarnija revolucija koju je svet ikada video. Razbijeni su tabui, pokrenuti mehanizmi analne fiksacije. Realnost je ukočena, kao slow motion slika na monitoru, kao print screen opcija na računarima. Svet je namah stao.»

Zapis na poslednjoj strani knjige, od strane nepoznatog autora, grafitnom olovkom:

«I tako je sve krenulo… pošto ništa nije moglo da krene.»

*

Једаред сам опсовао чоека кога ценим, и то онако сочно, да ми бриди језик, а њему црвени уво (ко да нам бриде длан и образ, јелте).

Ништа страшно. Ваља, с времена на време, рећи увреду пријатељу у лице. Јер је то ствар пријатељства. То мучно указивање на слабост. А слабости, такво је време, има на претек. Мени моје не дају да спавам понекад. И оне и жгаравица.

Тај мој пријатељ, па то је један гад. Зато се и дружимо. Ето, споља гледано, све је у нирвани. Контемплација потпуна. Сви породични, пословни људи, испуњени. Увече читају Пруста, ујутру једу са уста.

А оно, иза брега, неко туре ваља буре. Чамотиња чека.

Као фабричка грешка, темпирана да се активира тек пошто производ прође своје планиране циклусе у производњи. Кад овај продукт оде на тржиште, наизглед је савршен. А скривену ману му касно открију. И онда, пошто се мана коначно покаже, она уместо да буде лако отклоњена, управо ради супротно – доминира квалитетом, одређује робу. Нико више не помиње употребну вредност производа колико грешку саму. Роба се од тад идентификује са њом. Она постаје грешка.

Или гршка.

*

У недељу вече, у тихој осами, ишчекујући радни дан за неких 12 сати, гледам један стари филм. Не могу да кажем оно „стари добри“. А није много ни стар, па онако, из деведесетих мислим. Има и много старијих које памтим.

Филм је посве глуп, тако амерички на више нивоа (ит вркс он со мени левелс, што рече Хомер Симпсон са кацигом на коју је инсталирао две лименке Даф пива). Али ме хипнотише.

Реч је о вампирима из Њу Орлеанса. Па и где би друго да их сместе, да неће можда у Трансилванију. Лепше иде америчка ливадица у позадини, док опаке вампире глуме Бред Пита са вишњама и Тома Кукурузовић. Обојица – злотвори у филму. Дуги зуби, тенови им бледи, а косе густе, умршене. Једу шта стигну. Ко ја после петог пива.

Назив филма модеран, не асоцира на Дракулу и терминологију која иде уз њега – Интервју са вампиром.

Зове ме моја драга из кухиње, виче „мили“ више пута, јер зна да често игноришем позиве кад сам сит. А тамо помаже својој госпођа мајци да направе неку клопу. Е сад, да ли за вечеру, или је то ручак за сутрадан, немам појма, никако да ухватим тај ритам. Кад год се понадам да се нешто фино крчка и прави за данас, дочека ме то, али тек сутра. Лепо је некад и надати се храни. Зашто мора увек да се једе.

Зове ме да помогнем, не може сама да постигне, а мама је преуморна. Каже ми да дођем и да ољуштим и исечем кромпир. Вичем „Ево“, али се не померам са фотеље. И даље сам, ничим изазвано, задивљен комерцијалном мућкалицом на телевизији.

Но, после петог позива, алијас драња (а куд да се не одазовем овом зову моје Мис Ментис, спремне на откидање главе у сред бурног ПМС-а), устајем са фотеље и крећем ка кухињи иако ми је помало и жао пропуштања бесмисленог вампирског филма. И онда, мучен, док споро корачам из собе, све загледам у екран, да шмекнем оће ли неки вампир да се набоде на колац. Нешто ми то, ето, интригантно вечерас. А волео бих да падну злотвори.

У кујни налазим утеху у малој игри мене и поврћа.

Замишљам да снимам један нови, високобуџетни, скоро па холивудски, филм, са мојом драгом у главној женској улози, са мном као доминантним епизодистом, а поврћем које би одрадило улогу за Оскара.

Звао би се – Интервју са кромпиром. Пуно насиља, патње и ољуштене коре.

*

Малена Сташкица је застала поред мог лаптопа. Пита ме како то да тако брзо куцам. И да не гледам у екран док куцам. Рекох јој да је све ствар вежбе, те да ја дуго, баш дууго радим на рачунару. Од своје, рецимо, седме године. Јесте, баш давно сам кренуо у авантуру са компјутерима, лутко мала. Први је био слатки минијатурни Зет Икс Спектрум, накачен на стари коцкасти црно бели телевизор, па га је наследио један огромни ПЦ ХТ рачунар. И онда АТ рачунар као напреднија верзија, па редом, пентијуми и њима слични. Пратио се развој технологије. Куповале се савремене машине, сваке године, као што то данас клинци раде са мобилним телефонима. И ево, сад имам овај модерни, бесни лаптоп, чији ће се бес угасити чим угледам напреднију верзију за, рецимо, годину дана.

Слуша ме Сташкица, наша добрица, и каже, пошто сам јој досадио са набрајањем имена мојих идиотских сокоћала – „ту ставиш тачку. И крај!“

Ето. Упркос томе што логорејац као што сам ја не уме да се заустави (па чак, хех, и под шармантним претњама говњивим бејзбол моткама у намештеним судским процесима), да ипак ставимо једну Тачку.

Барем за данас.

(наставиће се само још једаред)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: