Циркус максимус

Одавно нисам писао пенкалом, у свеску. Велику. А4. Чини ми се, штавише извесно је, да у свеску пишем ствари намењене искључиво самом себи. Тамо смо један на један. И пишем сасвим другачије. Не мучи ме сазнање да ће било ко моћи да у моје записе да гвирне. Као да кријем нешто, неког – правог себе – у тим, веома ретко комичним, записима. У свесци сам увек озбиљан, али не као неки циган-професор, или човек у годинама који презире све што није комотно, него озбиљан, као неко ко има четрдесет шест година, троје деце, дветри жене, дватри посла, бицикл – а нема жучну кесу и рату за кредит. Има Мајку Отаџбину, а нема италијански пасош. Има дватри држављанства, као Зорге. И даље у трећем лицу, има браду, нема један зуб. Има брк, има два, нема много чега, и увек за један више од тога – има.

У свесци нема интригирајућих наслова. Нема никаквих наслова. А има заглавља. Датум, месец, година и, ако је посебан дан, зашто – Дан победе над фашизмом, Мамин рођендан, Први пут с оцем на јутрење и слично. Свака свеска има свој број на нултој страни, оној одмах до корица. Број је римски, дакле – редни. Мислим да сам дошао до броја XVII. Свеске, пак, немају увек исте корице. Ова коју сада користим има црвене, на којима пише – SRBIЈA BASKETBALL – official merchandise. Као да ће посрани енглески да прода српску кошаркашку свеску као амерички сан и македонском и северномакедонском купцу, у Роди, на Новом Београду. Нека је штампарија из Нових Бановаца мислила да ће продавати српске шампионске свеске у Канади по папреним ценама, асоцирајући на Џокерова додавања, тројће Богдановиће и Брадуљицин рад. Били смо калиф уместо калифа и пре него што је светско првенство кренуло. А, у ствари, златни пети. Officially.

И без тога има превише предузећа, такозваних фирми, које се ложе на свој потенцијални, међународни статус, који никад неће ни имати, па додају англо-секси назове – travel, intercontinental, tours, company, enterprise, шта још не. Чек’, баш да видим чега све има у привредном регистру…

Друштво српско-турског пријатељства „Јарани”,
Удружење „Зека Буљубаша 1930”,
Удружење „Прдакшн”,
СТР специјализована за дијебетичаре „Bella vita”,
Група грађана „Марко Вучела и грађани Беча против лопова”,
Независни филмски центар „Фики-фики-фик!”
Корона инжињеринг ДОО,
СТР Корона STYLE,
Корона друштво са ограниченом одговорношћу,
Фризерски салон „Корона FASHION”,
Специјалистичка стоматолошка ординација „Корона”,
Угоститељска радња „Корона – плус”,
Електрокорона ДОО,
Коронаколор ДОО,
Радња за пружање услуга кетеринга „Корона LUX”,
Радио дифузно предузеће „Корона-FM”,
СЗТР оптика „Корона”,
„Corona Cake” ДОО,
„Corona 2020” ДОО,
СУР „Corona”, Зајечар, Попова плажа ББ (брисан из регистра)…

Корона се, дакле, увукла у све поре друштва, сем у Зајечару. Тамо, короне ни од корова, чак, ни на Поповој плажи… А да не спомињем да смо ’99. од ОТАН-а добили само две експлозије резервоара са горивом, које су запослени у ратној авијацији северноатлантског савеза откачили на повратку са бомбардовања важнијих градова, праве Србије, пркосне Србије, опасне Србије. Један резервоар је преорао и затровао њиву неком домаћину на Лубничком брду, а други грунуо у благовремено испражњену касарину. Транспарент „И Зајечар је Србија”, носили су Зајечарци у Ниш и у Београд да, макар симболично, буду на тегет TARGET-у ОТАН НАТО-а.

Зато би требало да Крагујевчани, који кукају о томе да је њихов град слепо црево Србије, и Зајечарци, који се, због исте ствари, у прси бију и пепелом посипају, нека, дакле, сваке године организују Слепоцревијаду, по угледу на Велике Дионисије. Предлажем да се то, ипак, збуде у периоду од 9. до 13. дана месеца елафеболиона, јер је од 11. до 13. антестериона још увек хладно. Ипак, нисмо у Грчкој, поготово не у античкој Грчкој, камо лепе среће. Истина, алкохолā има, и то их има разних, али хајде да се и ту ограничимо на од гројза вино и лозу, и добро зајечарско пиво, то, због добре зајечарске воде, и последичног, доброг зајечарског бетона.

Нека се, онда, Слепоцревијада одржава на зајечарском вашаришту, таман има простора да се омањи колосеум тамо сазида, и за Гитаријаду, и за Слепоцревијаду, 2 in 1, гитару у чрево. Па, нека и Хајнекен трља руке и, с дужним поштовањем, плати изградњу циркуса максимуса. Крагујевчани нека се довезу у Фићама, Стојадинима, Тристаћима, Америкама, Скалама и Пунтима и понесу Калашњикове домаће радиности и пар крагујевки, па нека се, уз богат културно-уметнички програм, са Зајечарцима препуцавају у слепоцревним недисциплинама. Право учешћа имају и сви остали небеограђани, као и они Београђани, који буду могли да поднесу необориве доказе да су на слепом колосеку, као што је то још 1987. учинио наш пријатељ, а зајечарска мајка – Бора Супа, српски Иги Поп.

Београд је изузет из Слепоцревијаде, јер је, сам по себи, сасвим друго ткиво, колосални колон Србије, да не употребим вулгарни назив тог чрева, не иде, ипак је престони град у питању, без краља, истина, али је фотеља остала. Кад кажем колосални колон, то се не односи на ситне чревне трепетљике, које беспрекидним тремором покушавају да дохвате довољно трепетне масе чревног мутљага, који живот значи. Колосалност се односи, искључиво, на велике чревне покрете и најколосалније протоке материје без вас и без духа, оне које у медецини зову – столица, фотеља (ит. – poltrona), престо. Свако бира своје место. Између тих покретних маса, фуља врелина метана, гаса.

А ја сам Слепоцревијаду већ завео код Ауторске агенције, па немој неком да падне на памет Крагујевчану, тужићу одма’ најближем правном органу! Шалим се, наравно! Какав систем, какви букачи! Има бејзболка да ради!!! И, само да не буде забуне, бејзболка уопште није бејз болна. Насупрот – торпусан!

Одавно, баш, нисам писао пенкалом, у свеску.