Il mio mare

Београд, Звездара, 11. мај 2020.

Давно се нисмо видели. Море и ја. Да ли ћемо некад, ко зна.

Узмем оне две шкољке из породичне тековине, прислоним их на уши, ослушкујем шум таласа, и пловим, пловим, пловим…

Слабо се сећам који је јунак убио те две шкољке да би се накнадно пувао.

Матори је углавном на варалицу ловио рибе на две ноге. На брзака. У плићаку. У једном трену је муза, у другом јој прилази… и на њој распукла блуза, а од превише блуза следи премного суза.

• Погледај тату, сине (свака балканска шћер је син, бар у обраћању, ак’ не Вирџина у најави), сад ће да ти улови нешто лепо, говорила је мајка моја.

Миша је изронио јебену морску звезду и треснуо је о далматинску каменчугу да се пржи на сунцу.

• Тата ће, сине, кад се звезда „осуши“, и вратимо се кући, да је обоји како ти хоћеш, мати ми је подржавала оца, убицу морске звезде.

Нико ме ништа није питао. Отплакала сам и ту звезду и штошта из морског света. Да су могли и море би понели у Београд ко сувенир.

Мрзим сувенире.

Кад ми је ћале умро, много година касније, бацила сам његова пераја, ронилачку маску и дисаљку. Пераја су ми била превелика а за преостала два нисам била модни визионар да предвидим да то може да буде ултимативни копнени хит у овим неким временима у којима, чујем, поједини говоре, да живот се враћа у нормалу. Не знам о којој нормали говоре и која је њихова вертикала с обзиром да сам у различитим смисловима у хоризонтали.

Била сам риба, јер нисам хтела да причам о себи.

Сада ћутим или не ћутим из мени знаних разлога.

Била сам јеж, јер сам пуштала бодље и кад треба и кад не треба.

Сада сам пацифиста и аждаја. Све зависи од приступа и околности.

Била сам шкољка. Шкољке се не отварају на силу. Свака свиња би да се дочепа бисера. Или да прождере месо шкољке.

Пресело ми је, али и ја сам пресела другима.

Ко ме не познаје ништа није пропустио.

Растанци су ми све угоднији с годинама. Људи долазе и људи одлазе. Весело их дочекујем и „пуштам“ их да оду.

Знам кад им више нисам потребна, тад сам најпотребнија себи.