Корона констипација бр.3

(део трећи, ни мањи ни већи… илити меланколи енд инфинит седнес)

Наводно, опасност је прошла.

Сви поскидаше маске. У искушењу су да почну да се рукују. Јавља нам пријатељица из Херцег Новог, каже код њих се на улици већ љубе кад се сретну. Пожелели се туђих образа.

Не знам шта да мислим о томе, контроверзама струке су обележили претходни период. И у најмању руку се може рећи да смо збуњени. Ипак, осећа се олакшање, чак и уз опрез.

*

Водимо за викенд клинце на реку. Водимо њих чак троје, ту немамо избор, а што се тиче реке, можемо да бирамо међу две. Одлазимо на ону ближу, Дунав.

Малена Х, која броји тек осму годину, већ је ушла у пубертет. Убрзани курс, изгледа. Прима и инјекције које би требале да инхибирају њен превремени развој. Није спремна за многе изазове. Дете које би већ сад могло да роди дете. Не штима.

Опаснија је од старијег брата и сестре близнакиње. Хормони је терају на то. Њени ставови, закључци, све што изговори другачије је него код осталих њених вршњака. Зрелија је. И напорнија. Покушава да се свађа са старијима, али аргументовано. Кад јој не иде, онда бира да буде злобна. И то је љупко, у тим годинама.

Дистанца међу људима је приметна и сад. Онај шарени, прљави вашар иза хотела Југославија је затворен. Напуштено делује, пост апокалиптично. Сви ти рингишпили заустављени негде у ваздуху, у коров зарасле кућице за продају карата, све је напуштено на брзину, чини се. Пролазници заобилазе ту парцелу, као да је кужна, а некад је врвела од живота.

Питају ме деца кад ће се поново отворити „луна-парк“, а ја им кажем – ускоро. Верујем да хоће. Пуштамо их да јурцају ту по обали, да бацају камење у воду и разгледају сплавове. Седамо на ону клупу, мислим да је иста она од прошле године, на којој смо се често одмарали.

Сетим се свега, као из неког далеког и другог живота. И како смо супруга и ја лечили своје фрустрације хладним, јефтиним сладоледом, док смо се сунчали на клупи. И како иза нас деца јуре по великом, жутом гуменом дворцу, у чије се одаје улази само ако си нижи од метар и по, немаш више од педесетак килограма, те издвојиш сто динара за пола сата забаве. А обзиром да једино ово последње испуњавам, принуђен сам вечно на магарећу клупу, испред парка.

Недостаје ми та гумена грдосија у облику средњовековног замка, и сви они високо тонски звуци који су ишли уз њу. А деца су нам била весела, вриштала су док су скакала по површини напумпаног балона. Површина их одбацује уназад и у страну, а они су упорни да је савладају. Падају па поново устају, и све то уз широке осмехе. Чак и Х, мала прзница, не уме да сакрије срећу пред нама.

Помислим, ово им је судбина. Сви ти падови по неравном тлу. Биће их много, а неће се увек смејати док падају. И неће се дочекати на мекано. Љутити грч, како старе. Није фер, јер их нико и не пита желе ли такву забаву. Но, таква је конфигурација терена. Још једна ствар у којој избор не постоји.

Маштарење о великој напумпаној површини ми прекидају клинци, који нам скрећу пажњу виком. Видели су крупније рибе близу камене обале. Какве ствари њих одушеве и колико је лако изазвати тај осећај задовољства у тим годинама. Пожелим да сам поново дете.

Моја дама купује деци по сладолед на штапић, а онда и нама два корнета, јер, гле, Фрикомов сандук зачудо ради. Маску дижем да лижем. Сладолед ми, услед јарког мајског сунца, убрзано копни и капље на ципеле, али не хајем. Никако да научим себе да се насекирам око оваквих ситница.

*

Сањам да сам у тешкој недоумици. Бринем се због тога у сну.

Не умем себи да појасним да ли сам дабар (не знам откуд баш тај глодар у мом сну, поред свих осталих, инспиративнијих, из тог рода) или је дабар само приказа којом објашњавам себе другима. Но, и они, сви ти други којима се објашњавам, ми нису најбистрије приказани, већ у магновењу сневања наслутим да су некакви округли повелики тотеми који сијају зеленим светлом. Некакве светлеће кегле, рецимо.

И то ми изгледа као нешто најнормалније на свету.

Међу зеленим гигантским свицима/флашама БИП-а су и моја мајка, моја сестра и моја супруга. У маси свог тог исијавања. А ја се само питам, онако искрено… ко сам сад? Не и иначе. Већ само сад.

И кроз овај кошмар провлачим многе конфузне мисли. Мучи ме праузрок/жуљ. Јер садашњост јест и прошлост. Све су уплетене у будуће. Временска нит је само мит. У какофонији подсвесних порука схватам свеобухватност Нечега. И не схватам баш Ништа.

Па зар, мислим ја/он/последица, да и у ноћном одмору мој ум/свезналица/губавац мучи моју душу. Брину ме, али само у сну, Основе свега. Маме ме Ствари иза кулиса.

Ипак, осуђен на скромност људске логике, осећам да је ова и оваква Стварност издајица, и да нуди погрешне одговоре, навлачи на странпутице. Те да ме, у крајњој равни, та иста стварност, чија год да је покварена смицалица, одувек припрема на оно. Знате, оно…  Несхватљиву коначност.

Будим се у зноју и погледам у зидни сат преко пута. Не видим му казаљке, ноћ је.

А попио бих сав онај БИП из сна. Канибализам, чисти. Такве су моје ноћне море.

*

Серж, клинац без којег се не може у нови дан, покушава да веже пертлу самостално. Слабо му иде.

Као и мени очинство овог јутра, јер му уместо подршке нудим само поругу. Оно ружно – па, ја сам у твојим годинама већ радио то и то, а камоли везивао пертле. Видим, не прија му док причам.

Једва некако, престајем са глупошћу.

А са њом је најтеже престати.

*

Cilj konstipatorskog hermetizma – Čemu zatvoren, samodovoljan sistem kome konstipatori teže? Šta je postavljeno kao krajni cilj hermetizma koga prizivaju? Nije li bitna meditativna smirenost duha, koja bi mogla proisteći iz ovakve promene svesti, ili je bitna krajnja sveukupna reakcija društva na stanje mentalnog i fizičkog zatvora. Svest se puni iskustvima, promislima, frustracijama, neizrečenim emocijama… sve do presićenja. Takođe, i utroba, koja se puni neizlučenim fekalijama, postaje prenatrpana. I kada stvari stignu do grla, bilo fizički ili u formi ideje – svet naprosto mora postati bolje mesto: nešto mora da se desi/ništa ne mora da se desi.

Konstipatorska mantra – Trpljenje vodi velikoj eksploziji… (govana, pretpostavka)

Konstipirati – Šekspirovska dilema je ustvari konstipatorska. Biti znači delovati. Teći. Puštati iz sebe. Reagovati. Ne biti znači konstipirati.

Lenonovska konstipacija – Džon Lenon je u nastupu svoje nekotrolisane idejne konstipacije izjavio «Be here now!», na jedno od mnogih neukih novinarskih pitanja o suštini rokenrola. Tom izjavom potvrdio je svoje konstipatorsko verovanje u bivstvovanje u trenutku i u mestu, u postojanost trena, u bivsvtovanje kao nekretanje. U taloženje sopstva unutar vremensko-prostornih (nametnutih) granica.

Konstipacija kao moralni čin – Konstipacija je, neverovatno, izvan morala, neopterećena pitanjima dobra i zla. Ona je čista, čak naivna, uglavnom introspektivna meditativna tehnika kojoj pitanja svrhe, etike, vere ne znače ništa. U pitanju je odsustvo ikakve reakcije. U idealnom tumačenju, u pitanju je ODSUSTVO, samo. Ne biti.

Mahatma Gandi – pokretačka snaga savremene Konstipacije, biće spremno na ne-otpor, stvoritelj modela ne-bivstvovanja u aktuelnom. A sva je prilika, klasični je folirant.

*

Писао сам мејл у Манастир. Саблазнио сам самог себе кад сам га наново ишчитао.

Па шта ја, бре, све то пишем. Имам ли кочницу.

Имам, али ме охрабрују у Манастиру да грешим.

Људски је и то. Да се пишу ствари.

*

Недостаје ми културни садржај града. Биоскопи, позоришта. Концерти.

Искрено, нисам пасионирани посетилац истих. Само волим да имам могућности.

Рецимо, као прошле јесени. Седимо у стану, жуља нас нешто и ишли бисмо било где. Са мојом драгом покушавам да нађем одговарајућу представу у којој бисмо заједно уживали. Не можемо да се договоримо. Она жели нешто са дебелим примесама романсе, или барем потресну драму о људским судбинама. Ја бих чисту деструкцију. Агресију.

Затим прелазимо на биоскопски репертоар. Филмови су још мучнији од представа. Селекција једне и друге забаве је лоша. Индустрија је показала бројне слабости. Теме су постале водњикаве, млаке, прилагођене светини.

Зато јој, као коначни бег од свега, нудим концерт.

Који год.

Она клима главом. Као, занимљива јој је та идеја.

Уместо да одемо било где, те вечери она гледа своју омиљену серију о хирурзима, док се паралелно дописује са својом сестром, а ја покушавам безуспешно да наштимујем своју акустичну гитару.

Полуслухиста сам.

Зато ме напола и слуша.

*

У петак сам ходао без јасне назнаке куда. Рекох својима – идем да прошетам мало. Тек тако. И то без маске, више нису у моди.

Прођох прво храм Светог Димитрија, потом парк иза њега, па прескочих широки булевар и налетех на сиви, оронули комплекс зграда. Провукох се, по инстинкту, међу пар њих,  да ме скрију, и крочих на паркинг, којим сам наставио да се крећем, правилном путањом паралелном аутопуту, у правцу ка истоку. Нешто ме је тамо вукло. Кажу, корени. А ја уистину немам појма зашто често бирам ту страну.

И без коначног сазнања ходам већ дуго улицама.

И тако трипујем се, што кажу млади. Трбухозборим са самим собом, док се бесциљно крећем, кроз кавез града. У унутрашњем монологу бирам рачвања, постављам себи питања и, као у IF петљи, имам више могућих одговора.

Ех, и како год да се оријентишем у њему, проклетом алгоритму, увек ме избор наводи на једну страну. Мој је импулс, но треба питати медицинску струку да то потврди, да и немам баш апсолутну слободу. Јер било који крак моје петље, како год да се одлучим међ стотину варијабли, води ме ка истом месту. Ка неком назови дну.

Ништа патетично, ни трагично. Само географска одредница.

*

Писала ми је мајка поруку телефоном. Испада да нам се комуникација са вербалне сад свела на ову хаику литерарну. Једноставно је ушло у моду.

Иначе, споро пише. За одговор јој треба читава вечност. Пишем јој ретко, и њој и матором, кад се сетим да постоје, углавном у неком мимоходу уобичајених обавеза током седмице. Понекад питам за здравље, кратко, тако да звучи сувопарно, куртоазно, али зна она, иза тог штурог питања стоји реална брига. Што су старији, то су несташнији. Секирају ме лошим владањем. А не могу да им се мешам, барем не директно, јер живимо у различитим градовима.

Нешто их критикујем поруком. Обрнусмо улоге. Не памтим кад сам послушао неку њену придику задњи пут и схватио је озбиљно.

Ово наше дописивање је туробно споро, као да чекамо да њен сателит поново дође у одговарајућу орбиту како би одаслао сигнал. На њено скромно и вероватно неискрено „Ма добро смо, синко“ чекам читава два минута. Питам, а куцам брзо, рутинирано: „Јел узимате лекове? Какав је ћалету притисак?“

Пише на екрану „Majka“ is typing. Осећам, расте ми брада, док чекам одговор. Не умем себи да објасним зашто је једноставно не позовем. Невидљива баријера.

Једног дана, неумитно, моја ће брада бити до пода, а за моју ће стару писати на истом екрану „Last seen  at 18:04“.

И то ће бити тај час. После којег више нема дописивања.

Џаст фју ригретс…

(наставиће се)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: