МекЗдиба

Кажу да је Др Гöбелс из Швајцарске набавио копију и јако заволео Чворовић-Певчевог „Страног дописника”, те 1940. Чворовић-Певац је овде, као и у најбољим својим остварењима, обилато користио један згодан драматуршки трук, звани МекЗдиба (на шкотском – MacGuffin). У дугим разговорима са колегом Тартуфом, Чворовић-Певац дотиче и објашњава овај механизам:

„Као што знате, већина Киплингових прича смештена је у Индији и бави се борбама између домородаца и британских снага на афганистанској граници. Многе од њих су шпијунске приче и говоре о напорима да се украду тајни планови из тврђаве. Крађа тајних докумената је оригинални МекЗдиба. Дакле, „МекЗдиба“ је термин који користимо да опишемо све те ствари, планове или документе које треба украсти, или откривање тајне, неважно шта је то. А наши пријатељи логичари греше у покушају да схвате истину МекЗдибе, јер је потпуно небитно. Једино што је заиста важно у филму је да планови, документи или тајне морају да буду од животне важности за ликове. За мене, наратора, они нису ни од какве важности.

Можда се питате одакле долази термин. То би могло бити шкотско име, преузето из приче о два мушкарца у возу. Један човек каже: „Какав је то пакет тамо у пртљажнику?“ А други одговара: „О, то је МекЗдиба.“ Први пита: „Шта је МекЗдиба?“ „Па,“ каже други човек, „то је апарат за хватање лавова у шкотским горама.“ Први човек каже: „Али у шкотском горама нема лавова“, а други одговара: „Па, то онда није МекЗдиба!“

Дакле, видите да МекЗдиба заправо није ништа.“

Али, болно закључујемо да је МекЗдиба данас све, у наративу лажног коронарног cross-media документарца, који је структурисан према древном ЧворовићПевчевом механизму. Чворовић-Певчевом, јер га је он узвисио на трон свемогућег драматуршког поступка, пандан античком deus ex machina – нека врст deus in machina, с обзиром да заплиће, а не расплиће.

Кад сам 2004. први пут видео документарни филм Казнени парк (Punishment Park, 1971.), питао сам се како је могуће да нико у књигама историје не помиње ту врсту логора у САД, из времена вијетнамског рата, у коме се са политичким затвореницима, „смрдљивим хипицима“ поступа као са ловином, пусте их у пустињу, па их гоне три дана, а ко преживи, бива ослобођен. Ма, ужас!

А, кад сам почео да окрећем телефоне, како бих поделио ово откриће, другари ми се насмејаше – Па, брате, то је лажни документарац!

Историја нас учи да не постоји једна историја. Колико ћуди, толико луди. Марк Блок, историчар, који је на многе начине изменио схватање и праксу историографије, одмах после Великог рата, богато је ожењен кћерком француских нафташа, има летњиковац и окућницу, има телефон, једини поред оног јавног у селу, а његов број телефона је – 2. Тамо проводи време с породицом и пише књигу „Рат и лажне вести“.

Чудно је како су људи у одређеним околностима, посебно у екстремним околностима рата, уверени у одређене ствари које уопште немају смисла. Међу војницима, каже Блок, круже апсурдне вести и сви вјерују у то. У неком тренутку сви почну понављати да се нешто догодило, а кад проверите, видите да ништа од тога није истина.

Спомиње епизоду у којој је лично учествовао. У једном тренутку су, на француском фронту, били близу града који се зове Брен. Ту ухвате немачког војника, он га испитује – зна немачки, јер је студирао у Немачкој – а испоставило се да је тај војник, резервиста, старији човек, у цивилству био трговац у Бремену (на француском – Brême, чита се – Брем). Након неколико недеља, Блок чује своје војнике како говоре: „Ови Немци су невероватни! Били су потпуно спремни за рат! Посвуда су поставили шпијуне! Замислите овде, близу нас, у Брену, пре рата је био неки Немац, који се претварао да је трговац, а заправо је шпијун!“

Једноставно, војници су помешали Брен и Брем(ен). Главно питање је – зашто су сви у то веровали? Закључак професора Блока је да су војници веровали, јер је одговарало њиховим очекивањима! Што је баби мило, то јој се и снило! Стално су били опседнути немачким шпијунима. Немци су веома организовани и веома опасни и та измишљотина се савршено уклапала у њихове предрасуде. И тако, проф. Блок почиње да иступа из оштро омеђеног корпуса материјала који историја до тад проучава, историје краљева и њихових ратних похода, и креће да свеобухватно посматра живот. Историчар мора да буде и социолог, и економиста, и антрополог, а данас, и драматург.

Лажни документарац?! Ја, иначе, гајим ту (не)згодну навику да се никада унапред не информишем о филмовима које ћу гледати. То је из времена ТВ новости, где никако нисам разумео зашто се у малом текстићу, дужине једног параграфа, пише о филмовима, а то је мали нокат од онога чему треба сат и по-два да накваса. Чему то? Да видиш да ли те филм интересује? Мене је сваки интересовао, нарочито они који су кретали после другог дневника и нашег одласка у кревет, јер смо мали да то гледамо.

Ја желим да ме филм изненади. Као неки живот у који сам случајно залутао, па први пут видим те људе, те зграде, те навике, те борбе и те љубави, а ноћ је све гушћа. Макар се разочарао, макар изашао из сале, јер и данас, филмове у кину често гледам без икаквог предзнања. Дођем у кино, у петак, у суботу, кад успем да се из куће искрадем, и гледам шта год је на програму. Буде, или не буде добро, али сâм себи стварам напетост око тога, и ту већ има драматургије. Није патолошка ствар, једноставно, волим да у проширени живот, који филм нуди, загазим храбро и директно, in medias res.

Тако би и са Казненим парком. На страну како сам наиван изгледао мојој браћи филм-хаџијама и литературницима, који су феномен већ познавали, али ме post factum још више импресионирала чињеница жанровске мимикрије. Фиктивна конструкција, обучена у доку-одежду. Предивно! Ма, предивно! Наравно, с обе стране огледала раде оне исте „предрасуде“ француских војника: и у свету филм-хаџије и у мом, ствари на екрану су убедљиве, зато што верујемо да то нешто постоји. Можда то није у тој појавности, али у бити – јесте. Осећамо то на својој кожи, вероватно, целог живота. Пред шалтерским службеником, на састанаку кућног савета, у школи, на послу, у реду за заштитне маске и рукавице, нешто није у реду и то нешто избија, као машта, као сан, за наш мозак, као равноправан реалитет.

Ако седнеш, затвориш очи и замислиш лава како ти распорује стомак, хемија твог тела одговара на импулс маште из главе, адреналин расте, панкреас пумпа инсулин, глукоза се убризгава у мишиће, они пуцају од енергије којом ћеш запалити ратни поклич и скочити у гомилу, или петама дати ветра, трчећи брзином гепарда. А, види, седиш у фотељи, а не у савани. Толико стваран сан, толико стварна машта, толико стварна књижевност, филм, музика. Толико да се наше тело испира течностима стварне борбе.

Небодер

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: