Доручак на Лезбосу

[Пише: Саша Цветковић]

Београд, Борча, субота, 9. мај 2020.

-Не би требало толико да анализираш и мучиш себе – рече ми Сапфо ономад за доручком.

Много сам волео да доручкујем с њом. Она би увек одвајала мортаделлу са стране и давала мени. Својеглава, каква јесте, није слушала проф. др Пушића. А мене тлачи глад, зна она. Откако постојим.

Напућио јој се обрашчић од залогаја, слатка лоптица, па онако преко њега, сласно мљацкајући, каже:

-Хајде да ловимо лептире. Успут ћу ти објаснити.

Увек је умела да убеди.

-Од претераног анализирања и вагања ствара се чеп у природном току мисли. То кочи. Ја сам многе умела да отчепим и наведем на нове мисли.

Улети joj у мрежу један иконични монарх. Капиталац. А она каже:

-Ето, многи државници, монарси, секретари, емисари, ЕУ комесари, за придруживање, утеривање, уторавање, тако и премијерка Burrrrrrn-a-bich, нису одолели мојим чарима.

Добро је то, размишљам. Не би требало државе, а нарочито државнике, пустити на милост и немилост сопствене и самосталне мисли, без вођица песникâ. Још боље – песникиња. Јер песникиње, истина, као и други људи, воле и моћ и славу, али не размишљају о рату непрестано. Песници, с друге стране, иако сензибилни, воле блиставе походе. Јер они о рату размишљају као о егзистенцији огољеној до костију, врхунској инспирацији, месту колосалних могућности за подвиге. Каква је само поезија настајала за време и након Великог рата! Авај, скупа, преплаћена.

-Осим у стварима државе, где сам многе усмерила да претерано не анализирају, већ да поступају, онако, просто по осећају, људе саветујем да и у другим стварима не претерују са анализама. Посебно у међусобним односима, што сам пре неки дан објашњавала  неодлучној Анакторији. Неки су, нарочито међу државницима, узимали од мојих речи само оне које им одговарају. А то беше тек парченце савета које их је, брзоплете и лење, навело да у целини престану аналитички да размишљају. Или размишљају уопште.

-Чисто радозналости ради, јеси ли ти основала колонију техно-манијака на Ибици?

-Само су ме злоупотребили као наводну инспирацију. Лезбос је мој. Са Ибицом немам никакве везе. То је чист туризам, економија и меркантилизам.

-Зар људи не одлазе и тамо да би пронашли љубав?

-Не. Они одлазе да би попунили рупе у себи. А као што је случај са сваком туристичком атракцијом, обично се то декларативно хтење изроди, заправо, покаже стварно лице потребе да одлазе тамо само да би се дрогирали и јебавали. Нема ту никакве љубави. Само позе.

-Зар се и државници не дрогирају?

-О, још питаш?! Нема ниједног да се не дрогира. А највише воле да се дрогирају на великим државничким окупљањима. Тада их ,,ради“ не само дрога, буквално, већ и грандоманија, славохлепље, међусобно тапшање по рамену и покоја коверта са шушкама, тутнута кришом у џеп сакоа, зарађена унапред зајамченом противуслугом у каквом послу. Само, они то не раде као, како си ти рекао, техно-манијаци – стихијски, већ плански, систематски, методично. И свакодневно. Притом су заштићени имунитетом. Дипломатским.

-А јебавање?

-Фииијууу, зар и то? – рече ми, тобоже, зачуђена, зачикавајући ме – Драги мој, по кабинетима света оргија се без престанка.

-Ја сам потпуно слуђен и збуњен овом пандемијом. Шта ти мислиш о свему томе?

Једновремено са изговарањем тих речи, ухватим у мрежу једног стооког плавца. Она се веома зарадује. Цикне. Поскочи ка мени, па нагнувши се над мрежу, уз аплауз меким ручицама, каже:

-Видиш, овај плавац припада роду Plebejus. У плебејца стотина очију, али то је само декорација. Ништа он њима не може да види.

Застаде, замисли се.

-Питао си ме нешто… Аха, шта мислим о корони? Круна обилази свет, а дизајнирана је са одређеном наменом  и са одређеном намером, о чему ти нећу сада причати. Доћи ће тренутак и за то. Само ћу ти рећи да су пошасти и раније постојале, али никада нису читав свет обузимале овако тотално. Размисли: ја памтим, што лично, што из раније литературе, многе пошасти, ону из Хомерова доба, па пошаст за Мојсијева времена на Египат спуштену, па из Периклеова, па Црну смрт, па тифус, па Шпањолку, па сиду – с којом се моји поштоваоци нарочито сљубљују… Никада се није дешавало да државници ,,воде случај“ здравственог проблема. Они су били погођени и падали, а нису били режисери, најављивачи, промотери, забављачи, пајаци, марионете, водитељи на разноразним конференцијама о болештинама.

Узе мрежу од мене, посади је покрај своје, на траву, па нежно, најнежније узе у руку уловљене лептире и спусти их у голему стаклену куглу која се намах ту, незнано откуд, створи. Песницима је све допуштено.

-Имамо сада лептира за све боје дуге. Само, ни то, као ни многе друге ствари које ми се приписују, немају никакве везе са мном.

Заглади таласасту, мирисну као љубичица, косу преко темена.

-Сви ми смо и мушко и женско. Мислим, да. Знаш то. Само зависи шта претеже. Молила сам се Киприди, занесена Селеном била. Ето и Месец, на твом је матерњем језику мушког рода, на мом женског.

После мале паузе, рече:

– Мисли су ми у поезији на љубав усмерене биле. Спајање. Прозаичне ствари – ствари дипломатије и политике, прожете су биле прозном мојом мисли, коју никада нисам избегавала, али нисам ни предано радила на томе да се шири и чува.

Гледам је из профила. Чудим се како је слабо у појединим временима била схваћена. Отчепљивачица.

-Није те случајно Платон назвао десетом Музом – рекох јој потпуно уверен у то што изговарам.

* * *

Понесен сећањем на тај чувени молитвени доручак, пролазим кроз кризу. Опет претерано анализирам. Опет ме страхови опхрвавају.

Не желим да описујем процес  аплицирања супозиторија са циљем отклањања тегоба изазваних хемороидима. Погледај, ако већ ниси; ако јеси, док седиш на порцеланском трону, подсети се сцене „The Worst Toilet in Scotland“ у филму ,,Trainspotting“. Ту се лепо види.

Искуство затвора може да послужи само за нови затвор, да парафразирам Пекића.

Ти (и можда још понеко) можеш мислити на институцију. И то је сасвим разумљиво и згодно лежи. Ја (и вероватно још понеко) првенствено мислим на физиолошки процес. Зачепљеност.

Читам проглас закачен на стакло на аутобуској станици. Осврнем се, свуд унаоколо исти бели папир са црним словима закачен на сваку бандеру, свака улазна врата свих зграда.

ПРОГРАМ  ОБАВЕЗНЕ И ПРЕПОРУЧЕНЕ ИМУНИЗАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ПРОТИВ ОДРЕЂЕНИХ ЗАРАЗНИХ БОЛЕСТИ

Програм се доноси за период од три године и обухвата:

  • потребе вакцина, имуноглобулина хуманог порекла и моноклонских антитела за националну резерву у складу са препоруком Светске здравствене организације;
  • обавезну активну имунизацију лица одређеног узраста;
  • обавезну активну и пасивну имунизацију лица изложених одређеним заразним болестима;
  • обавезну активну имунизацију путника у међународном саобраћају;
  • препоручену активну имунизацију путника у међународном саобраћају;

2 мишљења на „Доручак на Лезбосу

  1. Поштовани Сашо,
    Не могу рећи да Вам завидим, сада кад се против зависти борим, уз све остале борбе које често чепе, како прецизно приметиСте, на молебану с Сапфо. Не могу рећи. Али бих, сигурно, и ја мортаделле ш њу мацнуо. Па, онда, како буде – у грм, у грм. И о томе сам хтео да Вас приупитам: сем извештаја о мекоти ручица и мирисној као љубичица, коси, не дадосте ближи рачун о физическим епитетима, да није ружна била? Знате, наш часопис, а и девизне смо Вам дневнице авансно исплатили за тај пут на острвља у времену, наш часопис тражи, јер, разумете и сами, публикум, наши потрошачи, траже мало масти. Сем мортаделле остаде Вам сказ прилично постан. Ја, ето, не бих да Вас притискам ни у ком случају, али, преко Твитера и фејка и на све стране, плебејус је жељан извештаја о свакодневним оргијама, па ако бисте имали штогођ у нотесу што Вам је Сапфо саопфтила у том погледу, испиште и другу епизоду, могли бисмо и о серији да размишљамо, ако има меса и мрса. Ипак, народ не схвата како сви ти дебели, морално и телесно обогаљени политички изабраници могу да се сконцентришу у половини и да, уопште, функционишу. Преко свега, нема ни љубави да пазар утврди. Па, видите и сами како се ту отварају могућности за један сасвим нови и специјализовани часопис, кога бисте Ви могли бити ГЛОДУР. Да Вас не умарам даље, схватили сте поруку. И још само ово: каква је ситуација са политичаркама?

    Liked by 2 people

  2. Поштовани Александре Првозвани,
    Према плану Дневних заповести, уз остало, прозаиде глета гуљења са Зида плача купатилског одвукоше ме на трен, те запречише благовремени Вам одговор.

    Разумљиво сасма – апетити за мортеделлом се буде, чим око спази, а ноздрва њушне.

    Подсетићу Вас само, а ово говорим не без огромне дозе поштивања вазда на уму, на детаљ добро Вам знан и толико пута проживљен: аванс девизни на бљештавом сунцу медитеранском топи се брже од сладоледâ у 12 ури, што са Сапфама радо се деле. Још кад крене нектар и амвросија по тавернама да се точи…ихааа – у Ζορμπά-ςα сваки се прометне! Ако би зашуштала која шушка још под окриљем тајних џепова замишљених сакоа (јер нешто не љубим метати их на се), можда би сказ мрснијим путима проходио. 😉

    Него, бојазан ме чепи да кад склиски су путићи толико, не склизне сказ у штиво кога, ипак, плебејус у изобиљу има, па гдегод и сликама пропраћен. Љубим Платона ентузијасту и диктатора у питањима извора књижевности и положаја филозофа. Кад о версима љувеним је реч, држим да дражи ми је Аристотел са осећајем за праву меру.

    Кад смо већ код тога, мислим мере, та зар сте могли и на трен помислити да ружна је? Она која је и мушкињу и женскињу (што злобници једино приметише) памет помутила. Физически појав њезин етеричне је каквоће толико да реч ми је слаба. Зато да Њој, на Ерота бедрима и Афродите недрима одгајаној, не бих неправду чинио, опрезно бирам речи. Бирање траје. А толико већи од мене, да не би оманули, штуре су, также, описе оставили.

    Политичарке су, чини ми се, као и политичари, криво схватили штошта од сапфета и саопфтења. Па многе, маскулиним хтењима распаљене, учинише себе не претерано различитим од мушкијех, који па опет, са своје стране, почеше ко жентураче да се џапају за оно малко ретко лепе косе преко цаклећег темена пребачене. Што не значи да не појави се и покоја бејби – међ’ политичаркама, то јест.

    Хвала на бодрењу, амбиције ме не вуку ГЛОДУРСТВУ, док год имам ово склониште под Вашим будним и мудрим оком. Размишљања вреди свака Вам реч. Видећемо камо и за шта Муза ће ме повућ’.

    Liked by 2 people

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: