Болоња, 9 мај. 2020. – Дан Победе над фашизмом
Враћам се јуче с посла, бицикл плеоназмом. Један део друмом, један смрдљивим каналом. Неко воли шах, неко судоку, неко укрштену реч. Ја волим да балансирам на ситном сицу, премештајући гу Зицу деснолево-леводесно, возећи узаним путељком од шљаке, набијене земље, шљунакамењара. Разбуди ме та мала опасност којој се добровољно излажем. После утрнућа душе и тела у фабрикату, овај део ме добро прокрви, мозак почне да мозга, иако ми много од тога прећути, обављајући ситнобрзе операције координације рада телесних органа, мишића, удова. А што па ја морам све да знам? Све док ради, ја само треба да будем захвални корисник.
Треба да пазим на богате и сочне гуте коприва, које расту с обе стране утабане стазе. Треба да пазим да не склизнем у канал лево, јер је блиско, блиско, толико да хармоника свира ниско, прдоликим тимбром. Треба да пазим и на маце које веју, веју, и пуне ото, рино и ларинкс. Гуштери се сами пазе, па брзо склизну са стазе, иако има ових младих и неискусних, који, или се од страха замрзну, па ризикују да им џомба запали бицикл, или мисле да примењују мудру технику претварања да су мртви, па у окрету точка (ко је био гори, биће бољи) постану лалегатори у новој димензију, док у старој остану плошна радост мравима и гадост ненавикнутом на сирову смрт. Дуго на путељку владам суверено сам, као у време „прве фазе”, кад је радник био привилегован аусвајсом радне обавезе.
Ех, али сада смо у „другој фази”. Лажна плавојка, дуга репа и у црним хеланкама, некако пренапуњеним у седежном делу, забила је слушалице, велике непријатељице бициклистичког звонца, па из њих слуша ли слуша нека мотивациона звучења, брзо ходајући и у ходу дижући руке високо, високо, да сво тело учествује и гори мегаџуле. А све се, на жалост, врти око седежнице. И џули, и месец јули, и мушко око, и женско, да мушком угоди, па заузврат му спреми л’пропас пур л’пропас, јер је борба непрестана. Из оног смера неки смерни тркач дође и лажна се плавка уклони, па и ја, у задњи час избегох и њу и канал Стинкс.
Три бабе. Две храбре, јер имају маске, а трећа уплашена до даске, стала, па зазире, све се обазире кад ли ћу већ, вирус, проћи. Хукнух трипут „Алелуја”, а баба се залелуја и оживе, чудаствено, осмехну се предпандемисјким осмехом-„Амин”.
Однекуд стотина белих и речних галебова на каналу плива, па се поузнемири точком што по камењу крља, полеће гавран, па их поведе на стратиште, бео црном не верује. Све док једном. Знам да Џонатан другим висинама плива и да смрад Стинкса не целива, па за тренутак мислих о врпци што ме с Стинксом веже, па угазих, јадан, у неке вреже. Ал је тежина гу Зова замашна, па се ослободих жбуна страшна.
Момак, леп, гибак, протрча ми у сусрет, ал тужан, некако, сетан. Жао ми беше, па цикнем, он цвикне, па се насмеја. Некад мало треба, ситан стра’, па да се сетиш колико си храбар.
Ћале и две ћери мале, сви на бициклима, он води. Брижан је, па се врти да види где су, да их не обувам, а то све у његовој глави, јер возим прецизно и јасно, тихо лебдим, трага не остављам. А човек, да би човек био, мора врлине себи да смишља. Отац брижан о томе размишља. Проблем без проблема, вечита дилема. Далеко му лепа кућа.
Кинез, црна маска, с зубима мртвака, страшна, гусарска, јер – од Тополе, од Тополе, све до равнога Вухана, свуда ради, свуда ради Марија Хуана – тај Кинез, и те црне маске и белих слушки, набијених у дупљу ушки, смеје се кинеско-мушки од свег гигахерца, јер их има шест у примопредајничкој моћи, к’о ’но Муса Кеседжия успаваних гуја у пусто турско.
Обореног стабла више нема да путељак блокира. Држава функционише, помислио би неко. Чак је и ограда нечијег баштенског поседа поново зажичена, она што ју је дебло спукло, па се могло кроз ту башћу изокола обићи падавичар-топола. Дрво је пало пре него је почело да цвета, а кад су маце почеле да лете свуда – чудна ствар – кретоше и са овог мртвог дрвета да узлећу. Маце-посмрчад.
Деда. Бела пекарка, фармерке, црвени дуги рукав везак оно струка, сандала, крив као његове леве ноге – штап за ходање у десној руци. Иде, гега, ужива у покрету. Кад станеш, стао си. Зна и не стаје. Хода. За маце не мари. За маске не мари. За бабу што иде испред њега – не мари. Марија Хуана… Ни за њу не мари. Чаша црног уз вечеру – мари, мори!
А баба, можда није његова? Иде пред њим дванаестак метара. Као она плавојка, само још јача, па јој се и сива тренерка ознојила између образа, повр’ гаћа. И она мари за црњака, и она не мари за маске и Хуане. Само да рата не буде, дајте да се вакцинишемо, ја сам у октобру против грипа прим’ла, па, ето, шта ми фали. У октобру сам све то прележала, мало температура, мало немоћ тела и мозга, мало несвестица, мало ли је?

Е, ово, као и Ваша ,,Хай-ку-рона“, већ је прави poiesis.
Стварате нас, где нас није постојало.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person