Корона констипација бр.2

(део други, са сећањем на препандемијску јесен и успорени рад цревне перисталтике)

Прошле смо јесени два пута ишли на некакве свечане прославе, па сам морао да се прописно костимирам. Моја дама носи високе потпетице, свадбарски деколтиране и уско припијене тоалете, а ја оне шпиц ципеле што ме страшно жуљају, јер нисам стигао да их разгазим. Носим их само у тим приликама. Више неприликама.

На годишњој, традиционалној Алумни вечери факултета, сви лепи, као за крштење, са новим фризурама, тоном шминке и накита, краватама па и лептир машнама, скоцкани и сваљкани, предвидљиви, самољубиви, лажно љубазни. Прво се грле, љубе, усхићени што се не виђају често, а наводно им прија кад се виде, а потом, којих сат и по касније, распојасани, знојави, са краватама на челу, штиклама разбацаним по сали, попели се на столове, играју и коло и шоту и праве шутку, и музика пробија, лоше озвучење, и пиво је јефтино домаће, а ракија никад гора, шећеруша. За тај новац, од 2 и по хиљаде по особи добро је да и лебац дају приде.

Сад помислим, ове ће се године моја маленкост спасити. Нема прославе, тешко да ћемо је скорије и имати. А ако је којим чудом и буде, бићемо сви под маскама, на два метра удаљени. Цугаћемо асепсоле и хлорокине.

Та идеја ме нарочито радује, а жена опет мисли да сам будала.

*

Година за годином прође, а мене није напуштао тај осећај – неприпадања.

Негде у марту 1992. године сам, по први пут, испрва немушто и несигурно, потом са све већим самопоуздањем, формирајући неку врсту малог дневника, записивао оно што ми на површ исплива из вира мојих тинејџерских кошмарних мисли. Писао сам како бих себи појаснио бол, вешто сакрио осећање стида, победио доколицу, самозалечио се. Уплашени, голобради песник у покушају, недовољног талента и клецавих корака, са врло мало искуства, а опет и он, такав, нешто види и зна.

Записано је тих година, фаталистички, следеће:

„Možda sam mrtav i sam.

Imam sve simptome:

Pallor mortis – mrtvačko bledilo.

Algor mortis – konstantni pad telesne temperature.

Rigor mortis – ukočenost udova.

Dekompozicija – raspadanje tela.

U mom slučaju raspadanje duha. Još me srce, izdajica, čuva u životu.

Po inerciji.“

*

Док сам, овога марта, седео (на тераси новобеоградских блокова) и седео (истрајно, прамен по прамен, тако да је чак и брада заражена), огрнут дебелим дуксом јер је јутро знало да буде прохладно у ово доба године, схватио сам да ми недостаје звук градског превоза.

Птице, чујеш ли птице, рече моја драга, али ја не желим птице, ја желим оне огавне црвене, жуте, сиве аутобусе, прљаве и отровне.

Као да је то било у неком другом животу, возити се њима.

Рецимо прошлог октобра. Реконструишем безначајни догађај:

У уторак сам ујутру, по киши, кренуо пут посла. Угурах се некако у пуну седамнаестицу. Чим падне киша, падну и мале рутине попут ходања. Сви се онда збију у градски превоз. Бојимо се толике воде.

А у граду, озона на претек.

Осећам га по кожи. Свака ми се длака накострешила. Капи ми се сливају низ браду, перу је. А то јој је, о мушких ли навика, баш потребно. Једно добро прање.

*

Ригипсом одељен од света, све више сам преграда правио штитећи себе од окружења. Или окружење од себе.

Средња школа није пружила утеху, мада је отварала многе двери. И будила моје успаване звери. Алкохол, ганџа, мангупирања, дизање крагне, понекад и тамне наочаре. Три ортака у колима које је Краса украо ћалету те ноћи. Па се узме вињак доле код Милунке у радњи, јер ради 24 убирући профит од цугера и клинаца који не спавају. И пије се у колима и слуша се Азра на касеташу, купљеном на аутопијаци. Џонијев глас је мистичан. Нарочито кад имаш неких 16 на 17. Обрати пажњу на последњу ствар – нас посебно најежи. Ко фол, нешто контамо.

Упркос свом том дружењу, са људима и пороком, ја сам остао на линији фронта.

Рецимо, наслутих тих година, попут стихотвораца древних и досадних, испуњених сталним немиром, да је моје кретање по тлу некаква добро смишљена лаж. И да је све ово што доживљавам, сво то искуство бића, један посве празан и пуст облак, сачињен од паре што не уме да се претвори у кап. А канула би радо.

Гледају ме као дилку, ови моји сапатници из разреда. Нисам им јасан. Докрајчили смо прву флашу вињака, смрдимо на себе, беду и град. Смејемо се, не знамо што.

А ја и даље, иако ушушкан међу њима и назови сретан, слутим да је, попут сенке која ме прати, мој ход само траг енергије записан у времену. Траг без масе, волумена, силе. Опсена, попут многих које упознах.

*

Терају ме укућани у набавку. Ратних резерви.

Облачим униформу. Бела ЗМ маска са хемијским филтером спречава да ме непријатељи љубе, а уске нитрилне рукавице (љубичасте боје, за секе) одбраниће ме од евентуалних, непријатних и наметљивих ходочасника који би ми љубили руку, заменивши ме, овако брадатог, за мудрог духовника из којег манастира. Маска једва прекрива проседу браду, длаке вире испод ње и прете да ће убости знатижељне. Наочари су прљаве, перут попадала на њих. Штите ме од досадне рутине улице коју бих морао да гледам да су чисте. Ходам по инерцији, тачно знам пут.

Имам и возило. Боље од мерецедеса. Мала плава двоточкашка пијачна колица. Стаје ко у Заставин камион свашта, чудо за транспорт.

Рече ташта: синко, барем пет кила брашна, зејтина што више и нађи негде квасац.

*

Гледамо вести и видимо да се црвена зона шири, планетарно. Тешимо се, иду топли дани, али нас буни оно црвенило на мапи, у зони екватора. Бразил гине. Манаус и Мистер Но су заражени.

Увече кад сви легну, погасе се телевизори и таблети, остајем сам са собом, у мраку. Прогони ме прошлост. Сећање, али не на тело, не на живот који се није ни десио, већ на пуку могућност постојања. Одјек одјека, никад избаченог из грла, муклог, заустављеног у ждрелу.

Маштам до дуго у ноћ, не спавам, скоро до зоре. У мислима, проклињем стидљиво Творца.

Немушто, приглупо промишљам о свету који је створио и који ми није баш сасвим јасан. Овај космос поредим са нацртом, пред коначно извођење плана.

Ово је само Скица графитом по старом, пожутелом натрон папиру, који велики Сликар нехајно користи за прикупљање божанске инспирације, пред стварање великог пројекта. Али Дело, у својој величанствености, није ту пред нама, већ назиремо само ову мрљаву жврљотину која се прстом отире са носача. Ово је скица нејасне концепције и идеје, са линијама и облицима расутим по згужваноме папиру. Можда је и моментом непотпуног надахнућа изазвана, али мени у полусну, пред зору, делује као аматерски одрађена контура могућег ремек-дела, које можда никад неће надоћи, барем не у силини експресије достојној вештине великог Сликара.

И коначно, пошто сам заспао око пет, сањао сам одговор. Разазнао идеју на скици. Све се уклопило.

Нацртан је чича Глиша. Који ме зајебава средњаком.

*

Понедељак је. Дан пред уторак.  А уторком жена и ја гледамо Лигу Шампиона и све њене лажне шампионе. Гламур савременог спорта. Позориште без страсти и смисла.

Укинуто је лоптање овог пролећа.

Сада ми много фали тај презрени спорт. Шта бих дао за њега. Леви бубрег, можда. Кризирам. Сањам корнере. Јак и прецизан центаршут, а штопер се залеће негде са линије шеснаестерца. Већ на пеналтику главом захвата високу лопту и спушта је под пречку. Вижљасти голман се извија и избацује је кратко, на петерац. Гужва, невероватна. Кожна, обла стварчица је свима у фокусу, у том моменту она је њихов циљ, смисао, нада. Сви су смушени. Нападачи у покушају да је ћушну у гол, а одбрана у страху од грешке реагује пометено. Лопта је поново ван игре. Нови корнер.

И тако, будни снови. Скоро па влажни.

Платио бих сада пуних 200 евра, рецимо, за мало, само мало овог шутирања. За какав досадни, бедни жућкасти Норич који би кући играо против црно-белог Њукасла, у дербију доњег дела табеле, у термину суботом од 13 и 45. И лош фудбал је фудбал.

Човеку, кад је овако гладан, добро дође и једноставан пријем лопте на груди.

*

Моја прва девојка, тамо у централној Србији, питала се одакле је тај несклад у мени, тај нескривени мазохизам, настао. Споља гледано, имао сам све што ми је требало. Изнутра, кидало ме је нешто.

Рекох јој, враћајући полако осмех на лице, да се не секира. Генетика углавном. Породично наслеђе, са колена на колено.

Или, можда, неки универзални сељачки комплекс, овде у Шумадији. Тај наш порив ка самоуништењу у околностима које нису турбулентне. Као Раде, комшија из дединог села, кућа до дедине. Прави је пример човека који црпи и своју и енергију своје породице кад год попије пола киле домаће џибруше, а пије је на дневној бази.

Кад га жена пита „а што, Раде?“, он врти главом, јер не уме да објасни ни себи, а камоли њој. Ништа га не жуља, а покидао би своју кожу. Мачке се склањају са трема, кад га осете. Пас је одавно ван дворишта, врати се понекад, код газдарице по храну, па шмугне брзо.

Свака трећа кућа у мом крају има свог Радета. Срећом, не живе дуго, па не праве трајну штету.

А и овај мој Раде у мени, одавно је угашен, само стидљиво промоли носић, из загробног живота, кад ме стигне тежина неба. Нешто би да каже, али је уљескан.

Ко да је заражен. Блед, повишене температуре, недовољно прокрвљених удова. Распаднутог ега.

Мило-дух. Назад у флашу, док те не протрљам, зли душе. А онда, ветриш, чим те отпечатим.

*

Тек коју деценију касније, повезао сам ствари. Уочио обрасце.

Попут параноика, испрва, а касније сталожено, ко искусни и уморни теоретичар завере, што више нема снаге да уверава стадо у опасност, развијао сам сопствене тезе о усуду човека, међусобном повезаношћу Свега, злоби као покретачкој снази и тајним друштвима.

Причао сам малом броју посвећених, задојио их лудилом својих идеја.

О отежаном варењу. Проблемима пробаве и проблемима етике. О завери, зарази, тајни.

Било је допадљиво, како да не буде. Кад сам се добро зезао. А ови се мученици примили. Упијали моје речи. До те мере, да сам и ја био у недоумици. Да ли кроз мој чудни хумор ипак можда говори провиђење? Можда моје булажњење има утемељење, а да га нисам свестан.

Ма, неее.

На крају, ја бих лично, у недостатку доказа за сопствене опсервације, бацао све што сам створио у блато, пред њима, разочараним пријатељима, који су у мени на трен видели нешто више, но што икад могу бити.

Као једном, кад смо кум и ја отишли, као клинци, на Басарину промоцију Фаме, коју су држали припити писац и Пеђа дуга брада, издавач а касније и политичар, у сали крагујевачког ПМФ-а, па се прикупило доста знатижељног света. Басара се појавио једва, клатећи се између посетилаца, па је замуцкивао и смејао се самом себи. Мртав пијан. А неки млади мученик, ред испред нас, дрхтавог гласа свом књижевном идолу рече како је у Шумадији направио друштво бициклиста ружиног крста, под утицајем Фаме. Басара се слатко исмејао, рекавши – има још будала на овом свету!

Сваку фаму праве циници.

*

Не могу више да гледам гадове на телевизији. Престао сам да пратим редовне конференције, које смо сви испрва гледали страсно, уплашено, усресређено. Број заражених, умрлих. Статистика, без људскости. Кажу троје мртвих, просек година тај. Кад је само троје, могу им се и имена споменути. Тешко је то размети.

Али, одлучио сам да ми буде свега тога доста. Дете се изиграло и тражи нову играчку.

А ње баш и нема, јер уистину немамо куда. Око нас полицијски часови, дани, седмице. Наставе на даљину. Рад од куће. Конзерва, смрзнуто поврће, ред испред месаре. Увијени у фереџе, чекамо божији знак.

Заборавио сам у току седмице на којој сам коти. Сви су ми дани исти. Сетих се, с муком. Среда, дан ни тамо ни овамо.

Тако је говорио Меанџија, стари зналац вештине ленчарења на послу. Родом Сарајлија. Песмом мераклија.

Каже понедељком се одмарамо од викенда, а уторак ти је припрема за радну седмицу, лагано загревање. Четвртком већ гасиш машине, јер је ту надомак и петак, реални део викенда. Твори с њим целину.

А среда, упитах га. Среда, каже он, дан ни тамо ни овамо.

Чујем, коју годину касније, пошто смо се слатко испричали, шлогирао се.

У четвртак. Угасио машине…

*

Моја је улица побудила у мени тај осећај. И онај мој преграђени стан.

Прљави мали затвор у којем сам таворио и који ми је хранио потребу да своју претерану дечачку срамежљивост трансформишем у некаквог голума, ентитет од гована и блата, те од њега направим читаву једну заверу, заверу Хада, противу Човека. Глорификујем своју болесну машту.

За ову ујдурму крив је и читав мој град, заборављен од централе, скрајнут са свих главних путева. Мали, црвени епицентар шумадијских потреса што се припито оклембесио, поштапајући се својим ниским бреговима, Господаревим и Метиним брдом, над прљавом речном водом Лепенице, срамоте мог завичаја, у коју само што се не стровали.

Записано је, већ ономад, у мојој свесци плавих корица:

«Kragujevac je slepo crevo Šumadije. Nije slučajno što je ovaj grad dobio isprva geografski epitet «slepog creva», a mnogo kasnije i ekonomsku klasifikaciju «doline gladi», jer to su direktne asocijacije na konstipatorsku terminologiju. Kragujevac je bio konstipatorska oaza, mesto sa kojeg su još u 19. veku krenuli u osvajanje srpske kneževine tadašnji proto-konstipatori, zaverenici koji su služili ideji velikog začepljenja. Prvo što su uradili u ovom zabitom gradiću je bilo pretrpavanje malene, siromašne, u pesmama opevane reke Lepenice, koja je ime dobila po svojoj naturalnoj lepoti. Nepunih stotinu i pedeset godina kasnije, u 20.veku, Lepenicu smatraju najzagađenijom rekom Evrope, jer u njenom koritu danas pored par smešnih santimetara vodenog toka teku ljudske izlučevine, fabrički otpad, boje, lakovi, otrovi industrije, produkti radioaktivnog poluraspada, leševi dobrih životinja, zabranjene knjige i kvazipolitički ološ. Reka je presićena, gotovo da ne teče, postala je duguljasta baruština puna bakteriozne flore. Konstipatorska reka Stiks.»

*

МАЛИ РЕЧНИК КОНСТИПАЦИЈЕ

Izvodi iz Berlinske «Knjige paukova i mrava» (Das Buch von Spinnen und Ameisen), treće izdanje, 1999., izdavač BIGZ (Berliner International Grafik Zimmer), tiraž – tri knjige.

Objavljeno zahvaljujući Simonu Cirkowskom, dvostrukom agentu Stasi-a i ruskog KGB-a.

Konstipacija – pražnjenje crevnog sadržaja manje od tri puta nedeljno. U takvim slučajevima stolice su obično tvrde, suve i male. Prati ga bolna crevna peristaltika, napetost i nadutost crevnog sistema.

Zatvor – ustanova gde se izvršavaju kazne po pravosnažnoj i izvršnoj odluci suda. U zatvoru se osobama ograničava sloboda u onoj meri u kojoj je to neophodno.

Velika Konstipacija – svetska zavera. Zaverenici zvani Konstipatori pokušavaju da potisnu sve unutra, da ne puste ništa iz sistema, da talože i miruju, da dosegnu stanje apsolutnog zatvora.

Konstipatorski Apsolutni Zatvor – Zatvor je raj. Ne-akcija. Smirenost. Sloboda u obliku neslobode. Opštenje sa spoljnim je izgnanstvo iz raja. Čak je i prikaza božanskog raja konstipatorski ideal, jer je to slika mesta koje nije dinamično, već smireno, tiho, staloženo, dok se pakao sa druge strane prikazuje kao kotao pun besa, agonije, jurnjave, dreke, akcije… stalne, strahotne akcije kao otuđenja od rajskog smirenja. Apsolutni zatvor je apsolutna kazna, koja vodi samospoznaji, što je, samo po sebi, nebeska nagrada koju čovečanstvo mora da zasluži. Zatvorom dobijamo novu šansu za iskupljenje.

Konstipatorski (teroristički) akt – način ostvarenja zavereničkog cilja kroz delovanje na mase širenjem konstipatorske zaraze.

Konstipatorska zaraza – Konstipacija, medicinski posmatrano, nije zaraza, ali ima li ičega na ovom svetu što nije zarazno? Svaka ideja, čak i neizrečena, je kliconosna. Konstipacija, stoga, mora da bude zarazna. Barem kao ideja.

Konstipatorska kontradikcija – Širenje ideje da ne sme biti širenja ideja.

*

Још раније, неке 1985. измислио сам реч.

Хлостипс…

Тренутно јој тражим намену.

(наставиће се)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: