Teatrum mundi (чин I, сцена I)

Бентивољо, среда, 6. мај 2020.

Јуче ме нису пустили у супермаркет. Нисам имао маску. Нови декрет регулише људске активности на нови начин, стари на стари. Између новог и старог прошао је један секунд, и само то. Између 23:59:59 трећег маја и 00:00:00 четвртог маја. Ништа друго. Никаква нова дешавања. Никакава нова открића филозофије, религије или уметности. Нека нова заташкавања, јесу, тога увек има. Обавезно маскирање, на пример, је део тога.

И, док сам, до дан раније, без маске, али са обавезним рукавицама, опуштено пазарио, од јуче – јок. Сад мора маска, али рукавице – чинимо ти услугу, знаш – не морају, баш. „Прописи су прописи“ – каже Тата у оном филму о вожњи аутобуса у рикверц. Јер – прописи су роба широке потрошње.

Уили Шејкспиа, а у наше време Елвис Презли, понављали су често, свако на својој сцени, „all the world’s a stage“ – читав свет је позорница. Неки су Богу, небеском родитељу давали улогу редитеља. Чак је и један од највећих англо-американских филмаџија, извесни Чворовић–Певац, подржао, делимично, то уверење: „У играним филмовима редитељ је Бог; у документарним филмовима Бог је редитељ.“ Што, са своје стране, подвлачи веома важну чињеницу: документарни филм је филм, већ самом чињеницом да је плошним оквиром кадра одвојен од непредвидљиве и увек спонтане свеобухватне стварности, одакле само узима свој материјал, који, онда, обликује по законима драматургије. Режи/сери овог коронарног спе’такла, у коме још увек масе размишљају коју би улогу да одиграју, сигурно не консултују Вољу оног Редитеља. Штавише.

Безбедњачица ме јутрос, у 6:00, опомиње да ставим маску пре уласка у погон. Вадим информативни листић из паковања за маску и читам:

–Тачка 7. Не користити у присуству браде, или других длака на лицу, које спречавају директан контакт лица са ивицом маске. А пошто у тачки 1 упутства пише да „уколико се ригорозно не поштују упутства за употребу маске и/или током читавог периода изложености, ефикасност маске може бити умањена и довести до контаминације или смрти“ – ја не могу да носим ту маску, да се не бих контаминирао и умро.

-Али… Али… Ако не ставиш маску, онда си изложен!??

-Па, изложен сам и ако је ставим.

-Али, ево, твој колега исто има браду, па је ставио маску!

-Јесте, али пустите њега, њему да кажу прљаве гаће да стави преко лица, он би и то, све би урадио, само да аванзује.

-???

-У сваком случају, мораћу данас то расправити с надлежнима из одељења за здравље, безбедност и амбијент.

И, уђох у погон без обавезне маске.

„Велико светско позорје“, ми у њему као ликови, и наше акције које чине Драму Живота. Чак Норис, Виљам Шекспир, Карл Маркс, Брус Ли, Ајзак Њутн, Леонардо Да Винчи, Кристофор Коломбо, Марија Кири, Тоширо Мифуне, Емануел Кант, Александар Пушкин, Рудолф Валентино, Сократ и Бокачо, Дијего Марадона, Мајк Тајсон, Чарли Чаплин, Никола Тесла, Јури Гагарин, Дајмлер und Бенц, Нил Армстронг, Жан Пол Сартр, Алберт Ајнштајн, Клинт Иствуд, Џулијан Асанж, Фидел Кастро, гроф Дракула, Рамбо Амадеус – само су неки од ликови тога театра, који су се, по Проф. др Пушићу, уздигли до нивоа „карактера“ тиме што су у важним тренуцима, дакле, у важним репликама, спремно изговарали – Не!

Уопште ме не би изненадило када бих сутра већ, на улазу у фабрику нашао берберску радионицу, са све топлим убрусима за отварање пора лица, свежим новинама, на бамбус држаљи, и верног Мустафу, који пажљиво, најпажљивије, приноси бритву под грло.