Болоња, среда, 6. мај 2020.
Пола сата пре краја смене, само што сам завршио слушање тросатног Ајковог интервјуа, стиже ми абер да ме шефика чека у акваријуму, фенси станишту под, над и разних других и трећих шефкета, а акваријум, јер је тамо и замашан број застакљених боксова, „митинг румова”, како то воле да кажу на локалном бизнис новоговору.
Укључујем малени снимач звука, јер такозвани „паметни” телефон више не носим. Укључујем га и мећем у празан леви џеп, трудећи се да нађем позицију у којој ће се што мање померати, минимално купећи шумове од трљања. Никад се не зна шта можемо рећи „међу нама”, без икаквих писаних трагова. Дешавало се и дешава се да се званична и незванична директива не поклапају.
Стижем у канц логор, у дубини огромног акваријума видим шефику. Поред ње препознајем Џимија, иако је маскиран, али не препознајем црвенокосу. Можда није нова, само добро маскирана. Њих двоје су из Одељења за здравље, безбедност и амбијонс, претпостављам треба да дају пример маскарадом, а шефика је голобрада, иако и она по дифолту треба да буде угледна.
Нико ми ништа не говори, као да треба да знам зашто сам ту. Истина, наслућујем још од активирања снимача. Овде се гласови брзо проносе. Црвенокоса вади из гланц нове кутије пар свежих плаво-љубичастих рукавица и звучно их навлачи, као за скопију доње колоније, што ме у секундици бачи десет година кроз време, на аеродром Ел Дорадо у Боготи.
Враћамо се за Болоњу, после десетодневног снимања документарца и мог првог озбиљног искуства изолације. Јер, док смо снимали, били смо у тој школи на врх Кордиљера, опасани високом оградом, стражари су нас чували, јер су школу и децу чували, а док смо одмарали, били смо закључани у хотелу, доље у Боготи. Путовали и горе и доле у блиндираном ауту. Него, то је друга и дуга прича, вратимо са на аеродром.
Имао сам један кофер, са пресвлаком и сличним прњама, а имао сам и једну, како бих је дефинисао… шверцерску торбу, са пет сићушних точкића и са три спрата, које си могао зачас да набилдаш рајсфершлусом. Била је мекана, па сам у њу могао да сместим дрвеног коњића ког сам купио Верици од неког виртуозног дрводеље у пикторескном месташцу НН на педесетак кила од Боготе, једини пут кад смо ишли у разгледање. Коњче ме је придобило из прве, иако су ми сви локалци говорили да ће бити веома тешко укрцати га у авион у једном комаду. Нисам знао о чему говоре, иако сам, чим сам дошао у казамат-хотел одмах пробао да га раставимм и спакујем у куфер. Брави дрводеља био је мајстор свог заната, а коњче чврсто учукано у улепљено неким смрт-лепком. Зато је она мека торба решила све моје проблеме, мислио сам.
У неки час, с аеродромског разгласа чујем моје име, кажу да се јавим обезбеђењу. Нас тројица, читава екипа филма, згледавамо се, али су нас већ упозорили да би лако могло да се деси да контролишу пртљаг. Имамо две непријављене јаке камере, брдо батерија, микрофоне, цепелине, није баш туристичка опрема. Приближавјући се војнику, помишљам да је коњче можда разлог контроле и ружна торба невероватно негеометријског облика. Па, да! И да бих одмах развејао све сумње у моје поштење, чим сам стао испред војног полицајца, испалим к’о из топа – Кавашито! Кавашито! Коњче!
Војник ме гледа, па се насмеја, ваљда што му се неко обраћа ведрог лица, чак са осмехом, пита је ли она шверцерка моја. Јесте. Онда, ухвати за доњи део, ја ћу напред, па идемо на скенер.
Торбу сам на аеродрому додатно умотао оним куфер-презервативом, да се у пртљажном акању не оштети ремек-дело колумбијске наивне уметности. А војска је била довољно љубазна да ми то не растрви, него, ето, као господа, идеме на скенер. Кад тамо, не један, него десет скенера, све у низу. Сваки има свог војника, сваки војник свог вучјака, а сваки скенерџија своје плаво-љубичасте рукавице од латекса, свеже као свежа колумбијска кафа, у свеже јутро вечитог пролећа.
Војник ми погледом каже да спустимо шверцерку на покретну траку скенера. Поче машина да зуји. Једини сам на свих десет скенера, па се окупила публика. Напетост расте како коњче нестаје у утроби рöнтгена. И мене зарази та групна емоција, у исто време и неверица и стра’, иако знам шта је унутра. Па покушам да се заинтересујем за онај рöнтген у боји и како ли ће да испадне коњче на икс-фотки.
Уђе.
Стаде.
Нешто пуцкета.
Скенерџије се згледавају. Немо већају.
Па сви у мене.
Кавашито ми у очима, а у стомаку лептири и пирање.
Опет се међу собом згледају, мислим се, тијано размењују анализе дилатације мојих пупила – чувени Војт-Кампфов тест, уведен у редовни аеродромски протокол од 1982.
Креће трака, одустали су од колоноспектакла, шверцерка јаши коњче, ја задовољан, ови други као и да нису. Надали се, они, мушкој грубој забави, шта ли. Војник ухвати коњче за главу, ја за санке и кретосмо одакле смо и дошли. Пре него да изађемо из скенерџинице, чујем звиждук отпозади. Не бих се окренуо, да се војник није окренуо, али одмах потражих ушће његовог погледа. А онај скенерџија, скидајући бајате латекс рукавице, показује, поиздалек, да треба, злу не требало, претестерисати коњчетово тело, у тој клади може да спава бар тринаест кила чистог. Ништа без ростфраја!
Ау! Па, немој брате, кумим те, то ми је за детенце, има тек годиницу! А коњче је лепо, лепо – к’о за девојчицу! Немој, кумим те! То сам све мислио и, док смо носили коњче на ражањ, кукао, али сам на лошем шпанском све трпао само у једну реч – кавашито! кавашито! кавашито! – а остатак сам очима и лицем показивао. Све би то, сигурно, било узалуд, да сам говорио добар шпански. А овако, војник је помислио да се ја њему обраћам, говорећи му – кабаљеро – господине! Он, осамнаестогодишњи прдавац, дошао из ко зна које селендре и пријавио се у војску да би имао три оброка, кревет и шлем, а тамо неки белац, господин човек, види се из прве из начина на који носи брк – обраћа му се са господине!
Показа руком – пролази, пролази брзо! – поздрави ме војнички и још једном се насмеја – од срца.
Тако се исто испод маске смешка и Џими, ко зна, можда ми и језик показује, или, грђе, језиком палаца – палацо ди фелацио. Каже, и он брадат:
-Теби ћемо дати хируршку маску.
– Ааа, значи, због маске све ово.
– Аха, да можеш да је ставиш преко браде.
Црвенка отчепи сад, пак, картон-поклопац гланц-нове кутије с хирурзима и на неки тре-тре-театрални начин, извуче прву маску с топке. Ти гестови су морали да подвуку апсолутни стерилитет операције и превасходну стручност Црвенокосе. Тја…
-А, извини Џими, па, ова је још лабавија и тек ме она не покрива. Каква ми је сад па то заштита? Ако је вирус могао да ми се увуче кроз браду, сад је ту читав вирусодром!
-Не, не, ниси схватио! Маска треба да заштити друге од тебе, а не тебе од вируса.
-А.
-Да, то је концепт.
-Али, маску треба да носе људи са симптомима, а и у карантину да чуче, а не здрави, то је све мени наопако и без икаквог ефекта.
-Како? Па, кад причаш, не може да ти побегне пљуца, знаш, то су ипак микрочестице. Још кад кашљеш и кијаш.
-Али, Џими, ја не кашљем и не кијам.
-Ма, никад се не зна, сад је сезона полена.
-Полен је једно, вирус је друго. Морам да ти кажем да сам се, ипак, надао да ћете доле, на улазу, инсталирати Мустафу са ћакијом, да нас све помилује пре шихте.
-Хахаха!
-Хихихи!
Доделише ми хирурга и не само то. Рекоше ми да директно од безбедњака, доље код улаза, задужим три маскаре, за сутра, прекосутра и понедељак, а после ћемо да видимо.
Корона-циркус 