Степа

Image by Comfreak from Pixabay

[Пише: Саша Цветковић]

Београд, Борча, 06. мај 2020.

Сусрети. Дивљи, неистражени, широки као тајга нови простори. Затворен си у оклоп сопствене мисли. Жудиш за пространствима. Сваки нови сусрет отвара те помало за један нови свет, чијег постојања секунд раније ниси био свестан. А само те интеракција упознаје са многострукошћу дивних светова. Интерпункција се са своје стране труди да прецизира и умањи могућност раштелованих фреквенција.

Aпокалипса-дистанца данас. Не дају да крстариш ни по световима познатим. Како ћеш упознавати нове? Наивни, безазлени путниче кроз време пандемијско, без друга физички уз раме пригрљеног, без путоказа! Та речи упућују! И кад су у слику саливене, у гест пантомимичара, то су речи. Како другачије човек, ил’ човечица, да артикулишу своје светове? То је и раније, пре дистанцирања, важило. Читај, слушај. Искрености има у тим речима. Не пропуштај прилику да чујеш барем, сад кад лица не видиш. Ко зна, можда је гледање раније уносило интерференцију. Звук се мешао са сликом до границе да нисмо били у стању да разлучимо где једно стаје, а друго почиње и шта чему припада.

Ко би то рекао, испаде да ова корона и није толико лоша. Као што је мало шта у животу црно или бело, тако и овај вирус. Црно је само оно што су људи спремни сада са њим да ураде. На шта су били спремни пуштајући га низ жуте воде Јангцеа.

Срећеш чудесне људе и жене. Неке и познајеш, али их сада први пут стварно чујеш. Стапају вам се главе у једну мисао, један вапај, једну жељу. Не исто, али сагласно. Пружате руке, упловљавају прсти једни у друге и преплићу се. Постајете храста столетњег корење испреплетано што крошњом древне, а увек нове, речи шушти. А они тајним упливом неба даровани, у Пророчишту читају шум и тумаче. Да је све већ речено, свет би одавно заћутао.

Из рупа у које смо клетве и песме тајне шапутали, расту свирале, под земљом здружене нераздвојно у једне оргуље. Са екрана паметних и оних других замамне мелодије свирају. Симфоно.

У рупу сам хукнуо једно име. Жене у коју сам до губљења разума (и себе целог) једном био заљубљен. Са намером да је опет нађем у будућности. А послао сам је у заборав. Пустио низ жуте воде. Нисам је никад више нашао. Нашао сам друго, нашао сам много више. Промицала су покрај уха друга имена која је неко хукнуо себи у будућност. И једно име засебно.

Блаженство познања човека. Ако је раније понека малодушност и мамила мисао и жељу у смарагдну осаму канадских непрегледних шума, самотно неко острвље сред тиркиза Пацифика, црвено камење Аризоне, бели недоглед сибирских бреза, прозирно и ледено, бистро плаветнило река у Јукону, где дивљине мук одмара од шума цивилизације, сивог робовања од 9 еј-ем до 5 пи-ем, отеклих ногу и тешке главе, немоћи да више слушаш брбљања, сад, раздвојени, по први пут смо спојени. Јер желимо да се, у инат, силом растављени – саставимо. Сами са собом и са другима.

Ништа не повезује људе као заједничка мука.

И осећам Љубав. Пуну, праву Љубав. Без екстазија, гљива махнитуша, гуруа, шамана, смрдљивих текућина из амазонске прашуме. Груди ми се надимају од заљубљености и наде у Човека. Не желим да га иглом буше, пилулом зомбификују, антеном искључују. Ако је тачно да нас има превише – што трубе деценијама – нека поштено пуцају. Уцена је страшна. Ђаволска играрија.

Част је, легенда каже, последњи пут била виђена на бојним пољима XVIII века. Размишљам о региментама које дисциплиновано делају свака у време свог потеза. А хер Фридрих и мсје Анри на брду, за једним столом, уз чашу бордоа гладе бакенбарде и вуку потезе. На крају, пружају господствено руку један другом. Поражени сам скида еполете са свог мундира и одлази у самицу. Или прогонство. А укицоше се за бојно поље као за параду. Најкрасније перје стављају на шако, свечана долама очеткана и испеглана до последње борице, а боје дрече и не крију се опонашајући блато и шипражје. Блистају чизме налаштене и челик исполиран. Ваља гиздаво проиграти вранца по пољу и јурнути у славу. Или смрт. Али часну.

Сад: пери руке и смрди по кући. Чекај специјалце са шприцем у руци.

,,Јака као смрт је љубав“. Јача је, ако дозвољавате да додам, Маестро. Много јача. Једном ју је већ победила. И увек ће је побеђивати.

Beatitudo non est virtutis praemium, sed ipsa vir(t)us.

Image by falco from Pixabay

2 мишљења на „Степа

  1. ,,Да је све већ речено, свет би одавно заћутао.“

    Свако од говором обдарених од Бога, од почетка, мешавина је, јединствени Универзум Речи и зато неће, не може да ћути. Не због такозване оригиналности, те паклене осаме, него, управо, због универзалности, тог Заједништва о коме говорите Саша.

    Све је топлије под шатром…

    Liked by 2 people

  2. Зато је поезија једина битна и зато је то прави живот. (Далеко од тога да сматрам поезијом било шта што напишем – само због те силне потребе и нехтења да ћутим, имам жељу да кажем).Ту се откривамо. Ту се душе љубе, стичу и дотичу.

    Како сам се само добродошлим под Шатру од речи осетио. И душе са Универзумима новим сусрео. И, парадоксално, усред сезоне сетве смрти, живим, не зато што морам, већ зато што желим. Први пут после ко зна колико времена.

    Пролеће је…

    Све што расте, хтело би да расте. Нека расте… И температура под шатром.

    Liked by 2 people

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: