Корона констипација

(део први, са сећањем на пола собе и на пола себе)

Мислим да је почело много раније. Још пре пандемије.

То моје затварање, знате.

*

Сећам се моје старе собе. Из оног живота.

Свако ју је имао. Дечију собу. А неко још увек живи у истој. Није променио живот, па је још увек у такозваном „оном“, ондашњем, на који је само накалемио овај садашњи. Низ му траје, без прекида.

У истом су дворишту од рођења до данас. Иста улица, на углу трафика у којој је прво за тату куповао „Вечерње новости“ и добијао жваке место кусура (а волео посебно оне у облику цигаре), па мало касније исто тако „за тату“ узимао „Врући кај“ или „Еротику“ и паклу цигара, нешто касније и ризле, а на крају ју је са екипом и обио једне вечери, више вежбе ради. Сад шаље свог клинца по „Политику“ или не до бог „Курир“ на исто место на углу улице и каже му да обавезно врати кусур. И тамо, негде код парка, рецимо, иста она кафана, која ни власника није променила. А у коју му је ишао стари редовно, док се није разболео, па би га он недуго потом наследио у том краљевском низу, уз врло могуће исту ону столицу на којој му је стари пеглао дане, коју би добио место престола. А сад гледа из дворишта како му сина мртвог пијаног враћају из те рупчаге у кућу. Крунисаног.

Лепо је то. Кад имаш исти пејзаж кроз читав свој век. И кад ти се мења само перспектива. Прво ти је све било тако крупно и недостижно. Као да си патуљак у земљи дивова. И једва чекаш да порастеш, па да и ти прескочиш из прве ограду школе. А данас, кад си порастао и прерастао и ту ограду, све ово ти је, углавном, тесно. Баш тесно.

*

Но, немам ја ту привилегију као и они. Мењао сам тако често куће, станове, студентске домове, изнајмљене собе. Па и читаве градове…

Јесте, истина, помало и завидим тим људима скућеним једном заувек у крај у којем су одрасли. Завидим на тој константности која изазива спокој код њих, на том осећају припадности (племену), усхићењу кад из далека, приближавајући се улици, осете свој крај, мирис липе, лавеж оног шугавог комшијиног пса. Како им се само лице озари.

Онај трип – кући сам.

*

Али и не жалим за тим осећајем претерано.

Мене су честе промене претвориле, уместо у огуглалог, неосетљивог, управо супротно – у сетног човека. Увек бих на прошлост гледао са одређеном дозом неизлечиве носталгије. Стално бих нешто напуштао, а то Нешто је било више него пуко Негде, и то напуштање би ме помало болело. Знао бих, сваки пут са кофером у руци, да се на старо не враћам.

Имам више тих „оних“ живота. И сваког се сетим уз мали фацијални грч, који ме ода.

А, мазохист ваљда, волим да осећам тугу. Па се не бих мењао са вама.

*

Било како било, сетим се „оне“ своје собе.

Која није одувек била само моја.

Бивша дедина дневна (или примаћа како ју је увек звао), ригипсом је одељена на две половине тако да у обе целине буде по један прозор. Ова јефтина преграда од једне је направила две просторије. Скоро па симетрично. А та мала диспропорција је била последица тежње да свакој половини припадне по један радијатор од десетак ребара, што је начинило једну од соба за којих пола квадрата мањом од друге.

Отац је, пре зидарских радова, са плафона скинуо стари, раскошни лустер са гомилом светиљки, онај који сам као клинац сматрао млађим братом полијелеја из Саборне цркве у Крагујевцу, убеђен да су и црква и дедина велика соба простори са истом наменом. За игру и трчање нас малих битанги. У сваку је половину мој матори потом инсталирао по малу смешну плафоњерку као расвету.

Деда је дуго у овој соби примао своје госте, окупљао сву нашу фамилију на породичне ручкове уз обавезно преношење стола из трпезарије који би везао за онај свој радни, да би „сви гости стали“ и, наравно, уз редовно позајмљивање столица од првог комшије, Синише портира из Наменске, да побогу „сви седну“, па и сам Синиша са женом, као прилепак. А памтим и да је деда углавном радио у дневној, куцајући гласно и предано на писаћој машини која је стајала тамо у средини собе, на великом радном столу. Било нам је забрањено да јој прилазимо. Нама деци. На њој су настајала дедина вечна дела. Из области основа рачуноводства које је предавао.

И још памтим, више но све пређашње, како је пред сам крај свог живота лежао у овој соби, на старом каучу, беспомоћан, болестан и сам.  И ми смо га посећивали и тешили. А он је био другачији, туђ. Онако сед, оронуо. Ћутао би нам.

У спаваћу више није хтео да се врати… без ње.

*

Био сам дуго љут на оца због те одлуке (сасвим логичне додуше, јер смо живели у малом стану на периферији до тада) да се уселимо у дедин стан, када је остао празан. Сматрао сам то чином светогрђа. Не само због успомене на деку и баку. Већ због стана самог.

Сва та места мог детињства имала су у мојој главици своје место на хијерархијској лествици, а дедин и бабин стан у центру је био за мене много више од осталих простора које сам походио. Више од нашег дотадашњег стана у којем сам одрастао. Па и од викендице на селу, коју сам обожавао.

Јер дедина примаћа соба је била огромнааа.

Ја, седмогодишњак, распрострем по тепиху све што нађем од играчака, а није их баш било много код деке и баке. Углавном је бака неговала култ плишаних меда, и ту и тамо керамичких луткица. Деда би форсирао мице, не љути се човече или карте. Највише сам волео дедине дрвене шаховске фигуре које бих редовно сручио на под (уз упорно одбијање да научим правила игре), одбацивши таблу као непотребну. Замишљао бих да су то две, чак три, супротстављене војске (коњи су ми некако били засебна целина). Кренуло би крљање.

А бака долази са јабуком, те знајући да је унук прилично размажен, сече је на кришке и љушти, па ме храни тако да не прекинем игру. Залогај, па мало борбе дрвених ратника, па још један залогај. И тако, оде воћка. И бака се смешка.

Поподне се чита по нешто из дедине полице са књигама, углавном једна од многих енциклопедија. Најрадије она Бремова, са живописним цртежима животиња.

И сунце пробија кроз беле завесе, које су налик миљеу, кроз чији се вез прави танка, једва видна сенка на зиду.

*

И прођоше године од тада.

И дођоше неке нове, за мене и моју породицу. А и те тадашње нове су сада већ одавно прошле, док о њима маштам огрнут природним страхом од заразе, ишчекујући неке још новије.

Углавном, тог пролећа пошто смо се уселили у нови простор, кренуо сам и да мутирам.

*

У некадашњој дневној смо сестра и ја нови станари, а родитељи су себи очекивано наменили спаваћу собу. Стару трпезарију су адаптирали и од ње направили минијатурни дневни боравак, преградивши кухињски део тако да се не види и не смета будућим гостима. Врата и прозори промењени, као и већина намештаја. Једино, мислим, терасу нису дирали, а, чини се, сваку су циглу преместили у стану, тако да га више нисам могао препознати.

Као да су оскрнавили светилиште.

Но, с обзиром да смо у старом, маленом стану на периферији сестра и ја делили собу спавајући на креветима на спрат, сада смо по први пут осетили чари самоће, свако у само свом простору. Откровење.

То значи да, у принципу, и нисмо лоше прошли.

Ја сам добио половину ближу вратима, а сестра ону ушушкану иза моје. С једне стране ми је то сметало, јер је ова моја назови соба, свакако, на првој линији фронта. Одмах на удару родитеља. Мислио сам да је боље имати ону скровитију, до које је требало пробити се.

Са друге стране, сестри је било незгодно, а с годинама све незгодније, баш то што је морала да прође кроз мој део да би дошла до сопственог.

А осим тога, жалила се и да хрчем. Гипс је прилично танка преграда.

Ма, све у свему, слагали смо се лепо. Свако на својој половини свемира. Бате десно, секе лево.

*

И лоше сам спавао тих првих месеци на овом, за мене, тајном и светом месту одрастања, које никако нисмо смели да мењамо и дирамо, без обзира на бенефит у квадратури који је породица добила.

Жртвовао бих ову своју проклету собу, само да сам могао да вратим време. И деку и баку, и све њихове ствари, оне које чудно миришу „на старо“, и онај чудни бакин гоблен из старе трпезарије, и дедину збирку „НИН“-ових магазина наслагану у углу спаваће собе, и мирис нафталина из њиховог гардеробера, дедин огромни капут који је увек висио на унутрашњој страни улазних врата окачен о метални клин… и онда кад се сваког милиметра некадашњег бивства њиховог присетим, да их потом све поново сместим у овај простор који им по природи ствари припада. Па да их тад лепо замрзнем, да трају вечно, макар у мом памћењу.

Овако, нови распоред потискивао је стара сећања и брисао их. Из дана у дан бих заборављао детаљ по детаљ старе дневне собе, прилагођавајући се новим условима живљења у улици Маршала Тита. Рече ми отац, пошто је осетио да сам тужан и да не прихватам лако ову промену, како ћу већ за три месеца бити свој на своме, као да никад ништа друго и није постојало осим моје собе која ће дуго бити мој свет.

Но, једног дана сам се одселио, не само из стана већ и из града, онда када је за то дошло време, у доба тешких животних одлука, оставивши овај простор иза себе да му се вратим само повремено, за велике празнике, схвативши да мој стари никад није признао да је овај пројекат, попут послератног кречења цркви у циљу пренамене њихове употребе, исто тако неуспешан. Фреске су пробиле фарбу.

Стан никад није уистину постао наш.

*

Баш ту, у том, упркос прозорском окну, недовољно осветљеном простору, импровизованој дечачкој соби у коју су ме уселили пошто су ми се дека и бака упокојили, ја сам први пут осетио потребу да не будем… ту.

Почело је тако што бих лешкарећи на каучу гледао у гипсани бели зид преко пута. Подигао бих руку и у полумраку покушао да разазнам тачне границе. Где престаје сенка, она која ме и данас походи као стара, тиха и упорна пратиља, вечита моја супружница и усуд, а где почиње контура мога тела.

Стопљени су у целину, чинило се. Као савршени конструкт. Спојени неспојивим, увезан мистичним, иако творени од различитог. Тело од молекула и веза међу њима, органског. А сенка је пука илузија. Плес обесних фотона.

У тој симбиози, утисак о мом бивству био је варљив.

Кроз скелет, крв и кожу формиран да прегазим тај јаз међу две материје, таласа и честице, отелотворен макар само кроз контуру, јер сам, овако уклет, тек кроз контраст приметљив на мах, тих сам дана улицама ходао као дух.

Више полу-дух.

*

Асоцијација јасна: памтим у нашим, шумадијским крајевима и једну фабрику сокова, рецимо из деведесетих. А звала се Милодух.

Лоши, газирани напици као замена за стране, Пепси, Кока Колу, Малборо, Сузуки. Купио их касније Свислајон, па су свисли… на општу радост конзумената.

Као газирани полу-дух, или сенка лековите биљке милодух, тинејџер са врло мало браде у том тренутку, паперјем под доњом усном, не дотичем тло, већ лебдим над асфалтом улице Маршала Тита (отприлике неких осамнаест сантима у вис). Даље кроз Саве Ковачевића, па скренем нагло лево у Града Сирена, правим круг назад ка Маршала Тита. Бесциљно заправо, али истрајно поштујем путању.

*

Тек кад ме примете други, а као да ме тим погледом оформе у свом окружењу, можда се може рећи, али само можда, да сам заиста био Ту. На земљи. Међу њима.

Да сам се стварно кретао, да сам дисао. Законом реакције утицао на супстанцу око себе. Да сам узимао, јер ми је дато. И давао назад, оно што је узето.

На крају, попут далеких звезда, у тим сам данима и ја пулсирао, непрестано, а опет невидљиво оку. Унутрашња фреквенција мог пулсирања уништавала би вирусе Сарса, Мерса, Ковида и свих будућих зала које би покушали да смисле. Био сам подешен на херцажу много зајебанију од данашњих страховитих 5Г претњи.

А опет, нисам то успео да преточим у снагу, већ бих се, као угашено сунце, претварао из црвеног џина у белог патуљка, са крајњом тенденцијом затварања у себе, као у црну рупу.

Тада нисам знао да гравитација мог постојања привлачи небеска тела истом оном силом којом ме та тела заробљавају у својој близини.

Нисам наслућивао потенцијал констипације. Потпуног затварања.

*

Што рече мој стари једном, посматрајући моје навике – види, згубидан!

Ја додах – сенком везан, а безвезан. Петар Пан – згубидан.

Јео крух, пио Милодух.

Па се дере јер не мож да сере!

(наставиће се)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: