Сахране? Може!

Болоња, понедељак, 4. мај 2020. – 15:05

Италијански народ, себе не убрајам, јер ко се на врело млеко навуче, тај и на хладну ватру пљује, дакле, тај народ освојио је важне слободе најновијим декретом од 2. маја, који се примењује од данас, на четрдесетогoдишњи парастос Маршалу (!), па све до 17. маја. Тринаест дана, тринаест сати, тринаест минута и петнаест, четрнаест, тринаест секунди…

Не бих о новоосвојеним слободама говорио по важности, ни по нежности, а ни по реду, већ по неком личном, недефинисаном густибусу. Јер, све су слободе једна те иста Слобода, у разним њеним исијавањима.

Ваља, најпре, подвући да нам се указом обраћа министар унутрашњих дјела, а не први међу министрима, ваљда је био заузет са сињор Гејтсом на врућој линији, и за спас душа наших обећавао му стотине милионе ливреја које је пре тога обећао радницима. А унутрашњи министар, за пријатеље, Минђа (носи минђушу на погрешној ресици), каже:

„Члан 1, став 1, тачка i) иновира (sic!) претходно законодавство […] Одредба дозвољава обављање погребних церемонија са ексклузивним учествовањем родбине, до максимално петнаест особа, са службом, која се обавља, по могућству, на отвореном, носећи заштиту за дисајне путеве и ригорозно поштујући размак између људи од најмање једног метра.”

То јест, мртви, до 17. маја, неће умирати дватрипут. Биће и служба и која суза, ако се сузни канал, као и сви припадајући сфингтери, не сузи, то јест, стисне, па ни да писну. Чест је то случај и ван колективног лудила, а мани сада, кад су сахране дозвољене. (Сети се како је Мерсо на мајчиној сахрани тврда срца био, ал’ је зато Арапина на плажи изрезбарио, а Марко Краљевић Арапку ђевојку, уплашивши се њених беоњача и бисер зуба у ноћи без мјесеца.)

Некоћ су народи и народности Италије могле бити ван куће само са ваљаним разлогом. Па су шљакери ишли на шљаку, а болесни у аптеку и код доктора (ако радије не умру, далеко од празних болница). Гладни (нахраните гладне!) – до Лидла, то јест суперпијаца. Иновативни закон и овде каже своје, ма, пјева!

„Члан 1, став 1, тачка а) […] иновира (sic!) претходно законодавство, у случају да се сматра апсолутно неопходним, а као такво и оправданим, кретање у циљу сурета са родбином, све док се поштује забрана окупљања и одстојање између људи од најмање једног метра, као и употреба заштите за дисајне путеве.

[…] Дефиниција „родбине” подразумева супружнике, чланове фамилије, грађанске бракове и ванбрачне односе, као и односе „од трајног и значајног заједништва живота и осећања.”

О, о, осећања! Дефиниција је јако клизава, па ће, претпостављамо, допринети еротском проклизавању народа и народности, грађана и сељака, господе и другова, па, чак, и другарица, неких цица Мица. Да о егзактности трајања заједништва осећања оћутимо. Ако није законодавац строг, зашто бисмо били ми?

Хлеба и еротских иновација, него шта!!!

„Закон не само да поново уводи спортске активности међу оне дозвољене, него и укида, како за спортске, тако и за моторне активности, ограничење на непосредну близину сопственом боравишту.”

Закон, дакле, дозвољава да се тзв. маск-баскет игра и далеко од куће, али само ако се телепортујеш до терена, јер шетња и даље није дозвољена. Ваљда се сматра бескорисном, чак, штетном и опасном по јавно здравје. То јест, подразумева се да ће свако са и једном ганглијом да крене да редовно носи тениску лоптицу у ранцу, радостан што је освојио ту слободу, али са сталним осећањем да је лажов и криминалац. Сад, каква је то слобода?

То Слобода није.

Један цар, Стефан Краљ (Stefano Re) у својој књизи „Јебање у здрав мозак” (Mindfucking, 2002), за механизам на коме су засноване „дозволе” и „слободе” из „иновативног” закона, позајмљује термин „врата у лице”:

„Робер-Вaнсан Жул, професор социјалне психологије на Универзитету у Екс-он-Провонс, посветио је неколико студија техникама утицаја и мењања понашања. Позивајући се на експерименте и студије које су спровели други истраживачи, он идентификује три главна механизма утицаја за које сматра да су узорни у њиховој способности мењања људског понашања, подстичући их да изнутра прихватају претпоставке и вредности, као и перцепцију себе, у односу на та понашања. Механизми који је проучавао су „нога у врата”, „врата у лице” и „измама”.


Нога у врата
Стратегија нога у врата једноставно се састоји од укључивања субјекта у први, инструментални, захтев за учешћем, након чега следи стварни и значајнији захтев. […]

Врата у лице
Супротно тек виђеној стратегији, „врата у лице“ састоји се у томе да се од субјекта тражи нешто претерано и неразумно, а затим се захтев своди на оно што је заправо био почетни циљ. Ова техника је лукаво примењена у вицу: „Ако желите да у року од месец дана добијете од свог пријатеља тих 40 евра које вам дугује, када га сретнете, питајте га да ли планира да вам у току викенда врати 50 евра које вам дугује.” У експерименталном погледу ова стратегија је испитивана у више наврата. На пример, група студената је замољена да одведе деликвенте у обилазак зоолошког врта. Захтев је прихватило 16% чланова контролне групе. Од других експерименталних група најпре је тражено да се укључе у дуги експеримент, који би их ангажовао да проведу са осуђеницима два сата недељно, током две године. Сви су одбили, али на питање о зоолошком врту, прихватило је 50% испитаника. Овај и многи други експерименти показали су колико су људи подложни овој стратегији утицаја. Делотворност је у представљању жељеног захтева као резерве претераног захтева који се први поставља. У погледу преговарања, људи су навикли да уступком реагују на уступак који је учинила друга страна. Ради се о вољи за „враћањем услуге“ у смислу преговарања.

Измама
Измама се у основи састоји у пружању субјекту нетачних или непотпуних информација у вези са учињеним захтевом. На пример, прикривањем неких непријатних аспеката или додавањем атрактивних детаља који касније бивају негирани. Експерименти су показали да ће особе које се у почетку слажу да се придржавају датог захтева, остати верне овом избору у значајном проценту чак и након што открију да имају непотпуне или чак лажне податке. […] Објашњење ове промене је да се људи, кад једном заузму став, осећају везани за њега јер мисле да су га слободно изабрали.”

Тако да, чак и кад људи почну да падају као муве због Билове спасоносне вакцине (БСВ), народ ће и даље да се боде. До коначне слободе од земног живота. И законом дозвољених сахрана.

2 мишљења на „Сахране? Може!

  1. Стојанове Re-у,

    Окоотварајући сказ. Не само у смислу прогледавања невештаственим очесима. Не, не, и трипут њет – и вештаственим.

    Парафраза:
    …у случају да се сматра апсолутно неопходним – сусрет са родбином (= супружником)… (!) парафраза over.

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришете користећи свој WordPress.com налог. Одјави се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришете користећи свој Facebook налог. Одјави се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: