Дедине наочаре

Јуче је умро Тито. Сахранили су га у затвореном ковчегу; колају гласине да је умро још одавно, али да је тек сада објављена његова смрт. Због тога да би се припремили за нову ситуацију и да не би дали СССР да уђе у Југославију.

Андреј Таровски, Мартиролог, дневнички запис од 5. маја 1980.

       А Бугари су били већ дотерали тенкове на границу. Касније ми је Отац причао како су тих дана ишли на караулу у стању борбене готовости. 

       Ја сам, пак, тог трећег маја, на свој шести рођендан, био сâм код бака Милене и деда Тома у Сарајеву. Не сећам се зашто. Али сам први пут, без ичије помоћи, појео цело печено пиле, па с Баком преломио јадац и убрзо затим је „надмудрио“ (као) и за то добио целу теглу „Еурокрема“ – па и њу слистио (!!!). Што ме све није спречило да се спремам жустро и за други дан славља. Нисам их често виђао, ваљда је и то додавало на важности мојој буцкастој маленкости. Сигурно ме очекивало још поклона – лопта од Деде – моја најомиљенија играчка – лунапарк, биоскоп, па и тепсија урмашица од Баке. Није истина кад кажу да баке и деде само кваре унуке. Ја сам се, на пример, за тих месец дана код њих поправио. И то десет кила!

       Елем, други дан рођендана прекинуо је црно-бели глас са тевеа.

       – Умро је друг Тито. То су вечерас саопштили Централни Комитет Савеза Комуниста Југославије и Председништво Социјалистичке Федеративне Републике Југославије радничкој класи, радним људима и грађанима, народима и народностима Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

       Деда је почео да плаче. Бака је ужурбано дошла из кухиње са сапуњавим рукама. Обоје су упалили по цигарету. „Филтер Југославија“. Деда је био човек емотиван и радо је показивао своја осећања, али га никад, никад-никад нисам видео да плаче.

       Друга Тита сам знао само из вести, никад га нисам срео. У школу још нисам ишао, требало је од јесени. А у вестима друг Тито је увек био окружен људима и радио је важне и свечане ствари. Није много причао. Ваљда је био сувише заузет да објасни шта то ради.

        И сад – одједном је умро. Уморио се ваљда, шта ли…

        А Деда је неутешно плакао.

       – Што плачеш, Деда?

       – Куку јада… Биће рата…

* * *

       У јануару 1991. Деда је Баки дао годину дана и решио да се измакне из самотног, пустог стана. Превише сећања. Спаковао је кофер и дошао код нас у Зајечар. За следећих дванаест година у Сарајево је отишао само још једном и силно се уплашио, јер га је нека жена у трамвају нагрдила што је назвао „добар дан“.

       – Ovdje se kaže „merhaba“!!!

       Ни Бакин гроб није могао наћи. На Барама је гробље било преорано. Сетио се једне брезе (или му се тако учинило) близу које је била Бака сахрањена и под њоме упалио свећу.

      У свој гроб је, пак, понео сву своју имовину – четку за бријање, бријач и пар скоро у прах претворених бифокалних наочара, које је свих тих година на најневероватније начине поправљао и наново измишљао. На страну то што није било новца да му се купи други пар, али као да је постојао други разлог што их се не ратосиља.

       – Деда, зар те не жуљају наочаре? Што их макар не скинеш док спаваш?

       – Да видим сањати!

       Увек сам мислио да се шали. Деда је био велики Шаљивџија. А, у ствари, њима је, сем снова, и у будућност гледао.