Слепило

Београд, ПМС, 3. маја 2020.

Врана врани очи не вади,

каже народна пословица, која нема везе с вранама већ са удруживањем сличних ради заједничких интереса, далеко, далеко од морала и савести.

Додуше, стварна сива врана очи је вадила из топлог тела голуба што тек скончао је насред улице, успут требећи га од сувишности одела-перја које је узлетало ко распорени перјани јастук.

Првојутарњи призор сневеселио ме је и похитала сам још увек топла из кревета да склоним голуба и сперем расуту му утробу. Уједно и да ускратим гушт врани да га надаље черупа. „Мрш!“, узвикнула сам. Птичурина је одскакутала у страну и посматрала шта радим. Заклела бих се да се надала да ће се вратити лешини и сладити.

Утом је наишао ђубретарски камион. Уручила сам им тело голуба ко Штафету младости. У црвеној кеси. Кеси боје радости, живота и крви. Дроб и крваве трагове сам спирала асепсолом, алкохолoм и топлом водом. Шмрка нема, јер нема хидранта.

Био би занимљив призор забавити се; уперити шмрк воде у локалне троваче – мутноловце – „добре“ комшије који међу зубима увек носе невидљиви свилен гајтан; људе којима је мрско да исцеде једно – добар дан, и у двориште куће, узете у најам, наказне силиконуше која „одгаја“ два АДХД диктатора. На чку пластичару и исте такве сисове уловила је маторог спонзора, тако да сад бахато живе, она и назовимо их – децом. Полусвет диктира правила, угрожава и ограничава мир и слободу другима, несносним дивљањем, урлањем и вриштањем „маминих анђела“, где је она предводница и првовриштећа на караокама, те учесталим „концертима“ „пробраних“ извођача турбо фолка са стадионским озвучењем.

Кад темељи задрхте и плексус се стегне, људи ћуте. Који не ћуте, ти пакао пролазе. Свако борба за своје парче неба и мира завршава се исмевањем, вређањем и претњама. Тражити своја права значи замерити се већини која своју вољу без савести спроводи. Злочиначку вољу. Људи ћуте. Полиција има своју истинску улогу, да штити курве и пробисвете од обичних људи.

Рекла бих да је бели багрем заплакао, али његове сузе су биле капи кише које су сливале слаткоћу утробе цветова и шириле пријатан мирис у свеопштем смраду.

Хвала свевишњем, те природа не чека на нас. Нисмо јој потребни. Наше је да је пригрлимо и волимо бићима изнуреним и онечишћеним од глупости и бесмисла.