1+1=1

Болоња, петак, 1. мај 2020.

„[…] Nije pjesnikov posao dа pripovijeda o stvarnim događajima nego o onome što bi se moglo očekivati da će se dogoditi, to jest o onome što je moguće po vjerovatnosti ili nužnosti.”

Aristotel, O pjesničkom umijeću,
(prevod i objašnjenja Zdeslav Dukat)

✖︎ ✖︎ ✖︎

Враћао сам се бициклом синоћ с посла. Тек кад сам изашао из фабрике, видео сам да пада киша. У тој кутији не видимо ни дањег светла, а ни ноћног мрака, прозори су привилегија; поглед у даљину, такође.

Киша није јако падала, мада сам у тренутку помислио и у видном пољу створио фабрички аутобус, који још није кренуо ка граду. Чекао је, вероватно, мене, који ћу га изневерити. Раније те вечери рекли су нам да ће ношење брњица бити обавезно при уласку у фабрички превоз. Гледам, дакле, у бус, јер сам, између осталог, и бос. Беше сунце око поднева, кад сам онде стигао. Сандала ми нону краси. Ћивша нонен…

Нећеш, вала, Стојанове, гази педаљу, мораш да будеш спреман, у рату смо!

Горе сам, преко бици-маје, од неког пластелина, имао шушкавац, дакако, непромочив, од неке друге врсте пластелина. Доље, бици-ћега и маље. Киша капље, ветар дува, сетих се кита сува и – кретох низ друм.

На изласку из „копнене луке” обично шмугнем десно, па поред пруге до железничке буке прве цивилизације, избегавајући, тако, уморне и бесне камионџије, праве војводе друма, који, или, нервозни, упловљавају у луку након дугих дана пловидбе, чак из Пловдива, или, у пасјем раположењу, крећу на исто толико, и више, удаљена одредишта. Нервозни и тачка. Једном сам ишао тим парчетом камионодрома и умало не заврших у јендеку, скркавши се од ветра блиског сусрета са Волвом тамно плаве боје, литванске регистрације. Schmitz CargobullLong Vehicle. Чак ми се учинило да сам видео некакав пакосан кез у десном ретровизору. Ко зна, можда сам исхалуцинирао од дизел-ветра, јер је мајстор просвирао на десет центиметра од мог левог рамена. И тад, рекох – nunca mas!

Нисам ни знао да теретна ж. станица Bologna Interporto, куда кратим до првих градских светала, уопште има капију. Налазим је затворену, први пут у шест година, откако сам лучки радник. Сигурно су одлучили да вирус оставе с ове стране решетака. У делићу секунде, хемија мог мозга преповеже с решеткама на једној стамбеној згради у Буенос Аиресу, из давне 2015., кад је, оно, могло и авионом да се путује.

Био сам с децом у паркићу и, док су они ишли горе-доле по тобогану, па кроз песах до вечности и назад, ја сам уживао у изненадној слободи родитеља чија се деца самостално забављају, и то, на мекан начин. Уживао сам у фотосинтези и упијао околне призоре.

Продавца мрдалица/зезалица/само десет песоса, од кога сам, на крају и купио ручно направљеног Спајдермена и уникатну Хелоу Кити, који су у рукама држали лавор, на десном куку/струку имали полугу за дизање и спуштање обруча у сапуницу, а негде изнад репића је била цевчица у које је дете (или ко већ) требало да дува, да би чрево кроз стомак омиљеног јунака спроводило ваздух и избијало у предел пупка. Ту би се, ако је обруч био у горњем положају и свеже окупан сапуњетином, догађала мађија. Спајдермен и Кити би емитовали велики број балончића и последичну дечју цику. Дете је само требало да ону полугу мртка потребном брзином у/из лавора, дува и сува. Понављам, ради се о уникатима. Јер, сви Спајдермени и све Кити биле су као сви Елвиси света кад се скупе у Вегасу на онај дан.

Сви Елвиси света

Приметио сам, такође, тик уз парк, а лево од тобогана, и једну десетоспратницу. Давно офарбана, као Београд отприлике, средње ружноће, на први поглед, као Београд. Приметио сам решетке на прозорима и вратима од терасе на првом спрату. Ништа необично, и овде се често уграђују, решетка стадардног пречника од једног цола, само што су једине свеже офарбане на тој згради. Други спрат, такође, решетке исте дебљине, мало је мустра другачија; изашло се из једнодимензионалности шипке, у дводимензиалност ромбова. Значи, додавано је након изградње зграде, ко се како усељавао и ко је како имао кинте, без претераних естетских пивотā. Уклапа се у профил државе, која сваких петнаест година банкротира. Трећи спрат – решетке (?). До другог, ’ајде, могу да разумем, али трећи ми беше чудан. Четврти – исто. Пети – и на петом. И све најсвежијом фарбом, разних тоналитета, додуше, али свеже офарбано. Шести, седми, осми, девети, десети – еј, десети! — свуда решетке! Човече, овде или лопови иду као пацови уз олук, па кад украду три пива из фрижидера, испразне шаржер у уснуле укућане на десетом спрату — или сви мисле да је Спајдермен документалац!

У свакој од две могућност видео сам велику претњу и следеће две недеље преседео у кући, у самоизолацији, нервозан као пас. Тек смо последњу недељу пред повратак у Болоњу изашли из града, на путу за Југ, дан је био врео, а пут дуг 1500 кила. Патагонија је лизала моје ране, Природа од Бога. Ни решетака, ни внога. Китови, орке, морски лафови, фоке, пингвини и балдахини с погледом на океан…

А капија теретне железничеке луке закључана, тешка реза. Мораћу на друм, у ров, у неједнаку борбу против камиона и суманутих возача свих калибара, који беже – БЕЖЕ – што даље од фул-тајм радних лагера на неодређено време, тако возе и у том су стању духа, као без главе муха.

А киша креће да лије, а ветар да бије ли бије ли бије, све ме лево бача, испод котача се бојим да оставим свој млади живот радника-интелектуалца, свега и свачега зналца, и знам да ће стих измамити осмех тих, представљајући ствар као некакав вутре вар, голицавим и смешним, а ствар је озбиљна, мним…

Почињем да осећам крешендо временских неприлика у тремору точка, срце ми лупа, једва контролишем бицикл, ветар ме баца лево, ја се враћам, тргам гуверналу, газим педалу, решетка је крива свему, све се затвара, кува се у лонцу страха, параноје, нетрпељивости!

Тражиће се ускоро кривац, на некога треба упрети прстом! Али, нико и никад не памти име сценаристе, монтажера, памте се само главни глумци! Сви ће све сиромашнији епизодисти, све страшнији статисти, све жељнији статус квоа, старог живота, да посегну за светским решењем, понуђеним од Светског Здравственог Ауторитета! А ко не буде пристао да ствар лако и брзо реши, да прими своју порцију светског отрова у себе, у своје дете да дозволи, тај ће бити виновник, ТАЈ! Као Жидов ономад, и овај ће да носи траку, или њен дигитални аналогон! Па, зар ти мислиш да су тада веровали да до тога може доћи? До такве ноћи и магле?! Изгореше, заклаше, удавише, угушише, киселином, гасом, будаком у главу, љутим огњем, куглом у потиљак, глађу, радом, унижењем на ниво гњиде уморише, јавно, пред читавим белим светом, весело и поносно – као што се у сватове иде! Нико није веровао! Сви су се плашили бољшевика, а уздали у антибожјег посланика! Мислиш да ће сад бити дукчије?! Мислиш да смо нешто научили?! Па, сва је историја прича, мој чича, као и ова, што је сада читаш, обична ПРИЧА, све док ти бомбе не падну заврат. Ал’ и тада, шта вреди, све се за ноћ, за мандат заборави! Хоћемо ауто, хоћемо живот који заслужујемо, имамо снаге за жртвовање на одређено време, а вапијемо за пословима на неодређено, кредитима за белу технику и одлазак на море! Па, јебемтибре!!!

Слушај старог Аристотела, што је прича невероватнија, у њу се мање верује! Претеривањем до потпуне негације, до потпуне неверице, то је супротно свакој драматургији, блиско најцрњој демијургији! Зато сатанизам пролази као немогућ наратив! Деца печена у рерни и на сребрном пладњу послужена, такође!!! Јер, нормалан човек то не може да замисли, па одбацује, затвара очи од грозе, укључују се психолошки одбрамбени механизми – то не може да постоји! То не може да буде! То не би дозволили!!!

А ко то? Ко не би дозволио? Где је та моћ здравог разума, док су сви уроњени у своје портабл-хипнозе? Ко се, како бори против мрака? Ти? Ја? Комшиница? Баба Мица? Председница, краљица? Њихова полиција и тајне службе, њихови ортаци, банкари? Кумови, прике и буразери? Струковни синдикат председника свих земаља уједините се!? Светска здравствена организација? Ало, бре, Човече!!!

Ко има очи – нека види! Ко има уши – нека чује! Ко има кинту – нека гледа мапу света и види Шведску, па нек се на пут спрема! Као што су Јевреји нашли нову земљу у Америкама, овај ће нови непријатељ светског сатанистичког покрета можда наћи уточиште у Шведској, у Скандинавији, где су људи хладни, па се не ложе на страх и смрт, него на Еротику!

Живео Ерос!!! Смрт танатосу!!!

Јер, не верујеш ваљда да ће сада црни демијурзи да одустану од циркуске трагедије? Не покреће се Циркус са хиљаду кола тек тако. То кад крене да се котрља, то иде до краја, до последње тачке. Циркус је по апсурдности, по својој лошој изведби, по аутоиронији, која је толико лоша да је убедљива, „немогуће да је немогуће”. Трагедија ће се тек показати. Сигурносне мреже су склоњене, сајла је засечена, а ми морамо по њој бицикл над амбисом да возимо. Сада – управо. Сада – баш. Сада. Рај – нау!

Е, а знаш шта? У моју ће кућу ући само преко мене мртва! Своје шапе ставити на моју децу само преко мог и још неколико других телеса, колико већ издржим! Нема више калкулације! Па, зар ти мислиш да су родољуби гинули зато што нису имали паметнија посла?! Нису хтели да раде у фабрикама, па, к’о веле, ’ај’ мало да коцкамо живот?! Па, није Принцип изабрао да пуца! Њему су други главну улогу доделили! Свима нама други улоге деле! Знамо ми шта бисмо најрадије играли у животу, да имамо избора, зар не?! Ја бих био Мишкин, Идиот! Проницљив и наиван до краја, слеп од љубави, болестан од љубави… Од Љубави…

… само, ко мене шта пита, мили?.. ко тебе шта пита, мила?..

И, само да се зна. Баратам оружјем од најнежнијег доба. И водићу одбрамбени рат. Знам сваку кутак својих земаља, познајем брда и долине, копам земунице, маскирам се, постајем дрво, мечка, бела рада, мозак ми ради за читаву чету узурпатора, која ни сама не верује у свој рат, него се плаши генерала и преког суда, проћи ћу кроз њих као кроз сир. Мрк од жалости за откосом животā…

Све ми је постало јасно. И дуготрајно, упорно и постепено укидање јавног морала, увлачење порнографије у све поре живота као ствари природне, као нове љубави, висока технологија и вештачка интелигенција којој делегирамо сопствени мисаони процес и најкомпликованије процесе, као што је паљење сијалица у кући, школа као паркинг за децу, док смо ми заузети робовањем у радним лагерима и школа индоктринације, којој делегирамо васпитање будућих мирних и послушних робова, јаких плећа. Са тим мислима стижем кући. Деца ми траже пса. Већ дуже време. Мајка се слаже са тиме, само још ја затежем, људи са људима, а животиње са животињама…

-У сред смо рата, а ви о псу тупите. Тек када изађемо из свега овога, живи и здрави – неотровани, када почнемо да се рукујемо, дружимо и грлимо са другим људима, кад мама поново почне да ради, ви наставите вашу слободну школу, кад почнемо слободно да путујемо, причаћемо о псу. А ако вам треба да тренирате своје лепе емоције, можете слободно да кренете већ ноћас, волите сестру, брата, престаните да се кољете око којечега, слажите се вас двоје, волите и поштујте мајку и оца, комшију, другове и другарице, поштарку у Франкфурту, касирку из Зајечара, возача аутобуса из Прага. Пас није анимирана играчка, то је живо биће. Кад научите да волите човека, научићете волети и пса. Пробудите се, наоштрите и оперите зубе и марш на спавање!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: