True story

Београд, недеља, 20. јануар 2013.

Sve Vam  je to Madam pičkin dim. Slušam i gledam u čoveka visine 215, zelenih očiju, velemajstora u šahu, kikboksera, ispred kabineta gde nam deca pohađaju čas muzike. Lejdi, da izvineš, sve je to pičkin dim. Slušam ga pažljivo, moglo bi se reći radoznalo, magistra elektronike, bivšeg vojnika, skarfejsa, (od operacija tumora na čeonom  režnju),  čoveka ozračenog radijacijom koji je tužio vojsku, i dobiće stan od države, sa metiljavom suprugom magistrakom matematike koja je pre začeća imala matericu obraslu miomima, njih 9. Njega slušam. On mi rešava dileme i daje odgovore.  Sve Vam  je to Madam pičkin dim,  poručuje mi u poverenju, odmahuje rukom ali  drži odstojanje. Prvi put ga vidim, a znam da je iz Bataje stigao do bolnice Narodni front  za 7 minuta, kada mu se gospođa zamalo nije uskratila života od loših vesti. Lekari su bili rešeni da uklone matericu i prateće organe, da je liše reprodukcije. Vuk Bojović, himself, je spasao najgoreg, telefonskim pozivom u pravom trenutku.  Spasili su ženinu matericu, rodila je muško dete malo kasnije. Malog sam videla prošlog časa kad je bio s majkom, nežan je i deluje krhko. Moj sagovornik priča brzo i prijateljski, umereno glasno, na momente gnevno.  Takva neposredosnost u hodnicima za čekanje dece se retko sreće. Šta je navelo čoveka od 43 godine, vojnog penzionera, građe spremnog kikboksera da mi pristupi  dinamičnim monologom, tempa navežbane recitacije s puno didaskalija, i podeli sa mnom svoja uverenja velikog  bivšeg patriote i obozavaoca majke i žene.

Ja inače ovih dana, ne znam gde ću, niti znam šta je život niti znam šta je smrt,  a izvesno  je da mi je tesno. Nešto sam se sad skoro za praznike opet nahvatala weltschmetza  i  intropsekcije, opet sam videla neku decu na teveu kojima je poštar,  koji od jula štedi za novodišnje paketiće u Kuršumliji, odvezao na traktoru sa nekom korpom pozadi, po nekom blatu do nekih skupljenih krezavih ljudi  u vukojebini paketiće.

Ovaj kikbokser šahovski velemajstor, reprezentativac,  između rečenica  sa p… dimom koje su se volšebno pretvarale u rečenice sa pičkinim dimom,  u kojima mi se obraća sa Lejdi, grčevito je ponavljao da su deca sve i sabirao mi je, tu u hodniku, ispred kabineta za muziku kako bi bilo dobro da rodim još dvoje, pa  da spojim.

Kako? Kako da rodim, vičem u sebi.  Pa ja sam,  na pola sam puta već  izašla odavde, iz ove zajednice u kojoj sam ja potrošen čovek i zabrinuta žena.  Ja nisam ovo ovako volela da bude. Moji dani su mi teški i nepredvidivi. Stay tuned.