Korona sustav

Ajde, jadna, napni se, daj nam teksta. Jednog, čak ni dvoga. Jednoga, ali tvoga. Ajde jadna ne bila.. Može i onaj pičkin dim da se reciklira. Sve možet!

Acikica.gmail

Da se skinem ja, onako malo sa ramena da zgrnem, želim to već neko vreme, da zbacim obuću, da mi zaškripe nokti po kamenu, da legnem, da mi se očita trava na obrazu.

Kako me je globalna vazdušna opasnost zatekla u dubokoj rekonstrukciji. Napolju zastoj, respiratori, gas maske, solidarnost i strah. Unutra tišina. Lagodna mi je tišina. Umirila sam se. Dani i meseci odricanja i invalidiranja ega. Kako je udobno, kako je lakše, kako je toplije sa ovim očima mekšim, ovo stanje unutrašnje nezaštićenosti. 

Da legnem malo, da se odmorim, da razmislim, gde li sam krenula, da podignem suknju da pokažem krvavo koleno, da oližem znoj.

Ne razređujem više krv lekom za razređivanje krvi, šta će mi. Prestala sam samo tako jednog dana. Ne plašim se. Meso ne jedem, ne treba mi. 

Sramežno sam letos, u avgustovskoj noći, skočila sa doka u gustu tamnu vodu masnu sa malo meseca, zaranjala izranjla sporo, sa nekom ukočenošću se kretala kroz vodu, manje plivajući više uranjajući, priželjkivala sam da me neko snažno uhvati za ruku i izvadi me iz tog mraka i uvalja me u suvi izdrobljeni pesak, da me velikom šakom pomiluje po kosi i ponese oslabljenu.

Izbegavala sam onog seljaka na Bajloniju, prodavao je neke sireve umotane u list od vinove loze, sa nekom koricom malo buđave, lep ukus, jednom mi je energično ispričao, onako rumen plave oči tiho priča kroz širok osmeh ali brzo, da bi voleo da se vidimo da popijemo on i ja kafu, kaže vidi da sam nesrećna, kaže ja ću da ti gledam u šolju, tu smo sa Fruške gore, ćerka mi je tehnolog, što li te ne pazi taj tvoj, upita me.

Da se pridignem, lako da skočim, lice da umijem, decu da zagrlim, šumu da udahnem, bosa da izađem, da se zatrčim do potoka, sreću da osetim.

Gledala sam jednu ženu, izgledala je kao plesačica, držala je telo kruto, kosu se jako zategla, okretala je glavu sporo a precizno po nekoj pravoj liniju, pogled je držala malo iznad, sporo je zatvarala i otvarala kapke, novinarka iz Beča, sedela je pored mene, postavljala je neka nepotrebna pitanja, zapisivala je sve što je čula, nije bila prisutna, samo je gomilala, rukopis je je krupan ispisan uredan, pričala je da kada zažmuri u njenoj je glavi okean, i onda ona tačno po bojama koje se smenjuju zna sve o emocijama u njoj i oko nje. Naivna neka žena.

Sve mi je važno a od svega sam se odvezala, kapiraš to. Polomiti navike, šmrkom isterati loše šablone za koje nisam imala muda pre, odreći se svega, stanje kao da sam spremna za smrt, sve mi je važno, snažno volim, volim ludo volim beskrajno, opijam se ljubavlju, patim još jače još temeljnije, opijam se patnjom.

Uskupila sam se, vreme mi je bilo da pokupim kamenje – Postoje vremena kada se kamenje razbacuje, ali postoji vreme kada se kamenje skuplja.