Разговори, разговори и понеки посао

[Пише: Саша Цветковић]

Београд, Борча, четвртак, 30. април 2020.

Ето, бојим се да опет не забрљам. Како смо чудно насађени да и кад говоримо истим језиком, понекад, готово да се једва разумемо. Тек кад се још у разговор умешају различити идиоми, да не помињемо језике.

И не говорим само о једној од бројних брљотина на разговору за посао. О, тога је било напретек. А овога пута говорим, пре свега, о томе.

Eби

ИРНА, ,,Новинска агенција Исламске Републике Иран“, тражи преводиоца. Српско-енглеског. ОК. Сналазим се ја ту. Имам већ накићен си-ви. Накитићу још мало, или много, ако треба. Са придодатим познавањем питагорејске и халдејске нумерологије, тик подно возачке ,,Б“ категорије и одслужене Армије. Има ту још доста места на ‘артији. Само да позовем да сконтам на коју страну ваља бушити. Јавља се дебели глас. На енглеском се договоримо да дођем у петак у 14.30.

У договорено време улазим у зграду у Булевару краља Александра. Отвара мршави Иранац.

Ја му упутим једно главонаклоно ,,Merhaba“, а онда на беспрекорном краљичином енглеском објасним да је my name Sasha, да I have an appointment. Regarding such & such…

Чова ме, покретом руке, зауставља. Погледа у под, ухвати палцем и кажипрстом ресицу уха и крене да je стиска, гњави, трља. Задигне, мало зачуђено, обрве, па каже, на беспрекорном хрватском:

-Двадесет година живим у Београду. Завршио сам факултет у Београду. Ту сам и жену своју, Српкињу, упознао. И сада морам да учим енглески да бих се споразумевао са Србима у Београду.

-Извините, ја сам посредством телефона разговарао на енглеском, па сам мислио…

-То је био шеф. А то што сте рекли ,,merhaba“…

Jao,  мајмун! Знам да нису Турци ни Арапи, ал’ ај сад, повуци назад у лабрњу (a од тога је настао Λαβύρινθος, labyrinthos) оно што се винуло  у етар… Кренем да муцам, покушавам да објасним…

-Ми смо Персијанци, знате, Пржанс. Нисмо Арапи.

-Ма знам, извињавам се, него…

-Хајте, хајте, уђите.

Уведе ме у стан. Огроман. Салонац. Покаже ми руком да седнем у тросед. Он мекан, удобан. Стаклена врата са пескираним неким, финим, витичастим мотивима, као на убавим илустрацијама Алфонса Мухе, одвајају просторију у којој смо од неке друге просторије. Пробија се светлост Сунчева, насмејана, са Булевара. Делује ми као службени простор, сигурно канцеларија у којој седи дебели шеф за дебелим асталом. Глабајућ’ дебели тсее-гар.

Иранац долази са чајем на послужавнику, и пре него што сам стигао да кажем да ја не пијем чај, више сам кафена особа, сем када сам баш болан, назебао,  пита ме да ли желим шеќер. А глас му милозвучан, као жубор-вода од неранџиних латица, или у продавца на базаару (или бурзи), који те не пушта док не купиш. Климнем главом. Он ми тутне у руку тацну са шољом са цветним мотивима, две коцке шећера са стране и кашичицом.

Започнемо неки, какав-такав разговор. Ја му кажем да студирам српску књижевност. Он ми каже:

-Одлично. Па то нам и више треба. Знате, битан нам је неко ко баш зна српски. Углавном се највећи број текстова преводи са енглеског на српски. На пример, са неких сајтова страних или, рецимо, нека вест са ,,ИРНЕ“.

Кушам чај. Није лош. Оријентално опојан. Благо киселкаст. Богами, могао бих понекад ја ово. Није као онај од камилице, из кесице.

-А Ви сте студирали у Београду?

-Да. Медицину. Дошло нас је 70-их доста из Ирана. Одлична школа, а није била скупа као на Западу.

Попричамо још мало. Ја лагано довршавам чај. Иранац, онако мршав и жураст, а и иначе се врло жучно кретао – колерик, тако некако, нестане негде у стану.

Гледам около. На зиду огромна мапа Ирана.

Врати се Иранац.

Гаф други. Кажем:

-Видите како Иран благо баш подсећа обликом на бившу СФРЈ. Само без Истре.

-Да, само десет пута већи! – каже Иранац, сад већ смрачен у лицу, губећи стрпљење оријенталног продавца.

Опет ја са стопалом у устима, што би рекли Енглези. Они отменији.

Како ми је уопште пало на памет да било ком странцу, одакле год да је, може импоновати поређење са полупаном СФРЈ?! А и док је била цела увек ме је, још од детињих дана, обликом подсећала, так’, на благо полупани аутомобил без точкова. Са све диспропорционалном главицом возача, скоро налик на La Linea лик, тамо од Доњег Милановца, па око Кладова, а изнад Неготина, само изокренутом у рикверц, контра од смера кретања аутомобила. И некако, као да је смештен у Gepäck.

Била је то некаква прекогниција. А conto Ирана у чељустима аждахâ и суманутог, контра посађеног рели-возача за воланом СФРЈОТ.

Поздрављамо се. Уљудно би било, пошто сам се налио чаја и изнео врсно познавање српског, енглеског, арапског и компаративног земљописа и да једном одем.

Док се спуштам низ стубиште Иранац са врата добаци: ,,Моје име је Еби. Да се ја питам могли бисте да почнете да радите већ сутра. Али шеф… знате… он мора да размотри, па можда и одобри“.

,,Уздравље, Еби!“

Уопште не знам зашто ме оданде нико више није позвао.

Сигурно ми је дебели шеф са дебелог астала поручио: ,,Астал а виста, бејби!“

Цица, Љушка, Јасна & Весна

Љубица, прелепа Љушка, моја, наша друшка, знана многом драгом коме је, као и мени, толико пута везала мозак у чвор чудесним понашањем и још чудноватијим питањима и писањима, реши да ми унесе ведрине у живот и преко потребне ђенге. Каже, могу да се појавим у редакцији женског магазина ,,Цица“. ‘Оћу, рекох. А немам појма шта је ,,Цица“, нити чиме сам се за ,,Цицу“ квалификовао.

Уљудан, окупан, мирисан, свеж банем у редакцију на Дорћолу, тад и тад. Скроз послован.

Приме ме баш срдачно. Поздрави ме Љушка, пошаље на терасу, да попричекам директорку док дође са састанка са клијентом, а она оде послом за свој астал.

Удобна наслоњача од плетеног прућа.  Баш бих запалио цигарету, ал’ не иде да одмах изнесеш све адуте: од новинара се тражи да има растреситу косу и да увек држи цигарету у углу усана док лупа по писаћој машини – замишљам ја.

Уто, наиђу две младице.

-Јасна сам – каже једна. -Весна је друга – кажем ја. Она зачкиљи мало окицама, а има много лепе очи, онако, благо закошене, са скроз равном цртом доњег капка, баш као Софи Мерсо.

-А одакле се ми знамо?

-Па ја сам! Комшија сам ти био. Две зграде од тебе.

-Извини, молим те. Заиста се не сећам. Одакле?

-Па из Борче.

-Не, не, сигурно си се ти нешто  збунио. Никада нисам становала у Борчи. Станујем у Миријеву. А заиста се зовем Весна.

И остаде на томе, да не петљамо сувише. Нико се није питао одакле унапред да знам њено име.

Одоше њих две са пуш-паузе назад на рад. А ја остадох да чекам.

Позове ме неки глас изнутра. Ја устанем, кренем са терасе унутра и како сам закорачио на други од три степеника, из све снаге, онако дивље, к’о Зинедин Зидан лопту, из затрке рокнем теменом у некакав шиљак који штрчи из рагастова. ,,Ух, маму ти!“ Затресоше се зидови канцеларије, зазвечаше девет љути’ прозора, залајаше девет саксијица на дасци прозорчета. Госпожа, одмерена, сива, строга као Рајхсштатхалтерица, поскочи у канцеларијској фотељи, али се моментално врати у равнотежу, дисциплином стеченом борбама за статус међ’ ајкулама. Спустив наочаре на пола носа затрави ме погледом као Медуза.

Was ist denn hier los? – пита ме погледом. Немо.

Узе мој ЈМБГ, си-ви и остале генералије и даде вољно.

-Komm schon! Los!

Седнем опет у наслоњачу од прућа. Осећам, топлина ми се нека и нежност разлива по тинтари. Такнем руком… Мајко мила, КРВ! Кол’ко ‘оћеш крви! Русе косе ми се већ улепиле као у телета кад изађе из мајке, па она, мајка крава, треба да га олиже и спреми за презентацију. Машим се за торбу – беше то позамашан зембиљ, на једно раме, у који би могла стати комплет опрема за кендо, са све бамбусовим мачем, а на додир пријатан, онако, гумиран, водоотпоран. Ту сам ја, поред друге спреме, имао и један нотес, леп, кожни, са, као, исписаних првих два’естак страна, јер сам већ послован и заузет онол’ко – треба импресионирати предузимљивошћу, даље, две пакле цигарета (за случај да ме разговор прописно истресира), освеживач даха, и два-три пакетића папирних марамица. Па да! Треба сва средства употребити да покажете како сте уредна и у сваком смислу сређена личност. Скроз-наскроз пош сам био!

Елем, кренем ја да рабим махрамице. Један пакетић, други, начнем трећи. Већ је махрама, чини се, суха. А канта за отпатке, ту поред врата, и преко обода пуна крвавих марамица – фина гомилица, к’о после љутог боја.

Опет дођоше Јасна и Весна. Две хетере. ‘Оће тсее-гар. Загледа Јасна (била је ближа канти, а касније ће ми бити јасно и зашто Весна уопште није видела), сасвим је јасно, баш је приметила. Зачуди се, али женски мудро оћута. Дакле, овак’а је ствар, не само због цигарете, изашле су да ми објасне шта би требало да радим. Моје би биле 3. и 10. страна. Трећа страна су мали кућни савети. Оно, како содом бикарбоном и лимунтусом очистити фугне у купатилу од упорне штроке, са саветима да је неопходно смејати се док то радите. А све треба испратити одговарајућим насмејаним фотосима снајки у гуменим рукавицама, скинутим са неког royalty-free сајта са stock фотосима. Десета страна су ,,Дечји бисери“. Све скупљам са нета, слободно.

Требало би, за почетак, да напишем и пошаљем им на мејл пробни текст у ,,Word“-у. Фонт Times New Roman, величина 11, single проред. Тако су сви они морали да почну.

Дадоше ми цедуљче са исписаним мејловима, бројевима мобитела, и линком ка оним royalty-free фотосима. Дадох и ја њима мој број. Устадоше, пожелеше ми срећу, одоше у мрак и хлад канцеларије – ужасно је топао био тај позномајски дан.

Утом, дође Љубица, каже, може сад директорка да ме прими.

Седох код ње на  канабе. Причамо. Саопшти ми, мање-више, све што ми је Ј & В тандем већ рекао. Пита ме о разном.

Таман помислим, ово не иде лоше, напротив, баш је пријатно, кад, осетим, слива се млаз топао са темена, низ челенку. Али шта ћу сад? Зар да већма скрећем покретом брисања дланом пажњу на детаљ који би требало да остане невидљив! Не, не, само мирно. Врага! Приметила је, оштроконђа! Изгледа да је крволиптање баш обилно.

– Је ли све у реду? – пита директорка.

– Апсолутно! Никад боље! – одговарам са смиреношћу кендо мачеваоца док гледа непријатеља међ’ веђе пре него што зада прецизан, тачно одмерени ударац. А топли млаз већ голицаво дотиче моју веђу.

Заврши се то. L’ argent нико не помиње. Би ми чудно, али рекох, то ћу ја са Љушком. Да не испадне одмах да сам алав па да покварим тако пријатна ћаскања.

Док сам писао ,,Дечје бисере“ баш сам се забавио. Пише на неком интернет форуму мајка како је било са дететом на разговору са психологом, пред школу.

Пита психолог малишу: ,,Чиме ти се баве отац и мајка?“ Мајка седи покрај њега и сва поносна слуша свог будућег првака како паметно цвркуће: ,,Мама ради у банци, а тата по цео дан дрка компјутер и мобилни“. ,,Кад се нисам срушила са столице. Од срама сам хтела у земљицу црну да пропаднем“, каже мати.

Е, не знам шта је даље било, али то беше текст који, на мој велики печал, нисам могао да метнем у пробу. Да не помисле да сам којекакав манијак.

Пошаљем своје дело, маестрално написано и уредно сложено. Касније ме Јасна позове и каже да је добро и да ће то и бити објављено. ,,А новац?“ – питам ја. ,,Ипак сам читаво поподне потрошио“.  Иако сам целцати дан копао; тврдим пазар, као, много сам хитрији него што јесам. Мада не знам колико је та тактика на дуже стазе мудра. ,,То ћеш морати да видиш са директорком“.

Позовем Љубицу, питам је у вези са кинтом. Каже, мораће да провери са директорком, а она тренутно није ту. Другог дана опет питам. Е, код трећег позива већ се видно изнервирала: ,,’Оћете паре! Паре! Сви само о парама причају! Чуј, кад буде, и колико буде – биће!“

* * *

Неколико дана касније сретнем пријатеља. Он станује на истом улазу на ком је и Весна некад становала. Испричам му о чудноватом сусрету, и о томе да ми се у прошлости већ у неколико наврата дешавало да јој се, у пролазу, јавим, а она зачкиљи окицама, па само прође ко поред türkisch Friedhof-а.

-Ма она је кратковида! – каже стара другарчина, са осмехом к’о са рекламе за жвакаће гуме, а његов став баш бодри – И мени се то дешавало небројено пута. А то што није хтела да каже да је била у Борчи… па не знам.

Ваљда ју је блам, помислим ја, да каже да је из селендре. Ипак је Миријево, или какав други крај града који гледа на нашу милу равницу са висине – ексклузива. Само за џет-сет.

Недуго потом, и сама Весна ме је позвала. Извињава ми се. Накнадно се сетила ко сам и шта сам, а непријатно јој је да прича зашто није могла да каже да је била у Борчи – ,,дуга прича“. Каже ми да је фирма у грдним проблемима, да она сама није примила ни цвоњка већ четири месеца, клијенти их напуштају. Па да ја видим и поразмислим.

А ја се питао: мислим, стоји да  јесам баш крвав труд уложио, али баш зато. Како ли ми је онај разговор тако глатко плодове успеха донео?

Овога пута ја нисам више звао њих.

,,Уздравље, ‘Цицо’!“

Три…

Сутра идем у амбасаду Републике Турске. На разговор са аташеом за културу, regarding such & such

Дуга прича.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: