У покрету

29.4.2020.
[Пише: Александар Мандић]
[Време читања: 2’26“]

„Петропољац се хвалио да познаје, у главу, целу Шумадију и Гружу. Мајка му је била из Петропоља, па је по њој добио и надимак: није се тако презивао. Преко мајчине родбине је упознао села ка Краљеву – Витковац, Витановац, Закуту. Није било куће у коју није свраћао. То је важно и за обичног човека, сељака, некмоли за војног командира. Није исто ословиш ли рему са „војниче“, или са „Мићо“. У правом имену станује и Бог.“
В. Јагличић – „Светлости очију“

Постоји тај стари трик код причања прича, када приповедач, имајући свест о целини и ономе што жели да исприча, у току казивања уметне неку особу или појаву за коју испрва делује(или је то бар циљ) да и нема нарочитог значаја за главни ток радње и да се, о њој, на крају, може мислити као о допадљивој или мање допадљивој епизоди, па да се, доцније, испостави да је око камере није случајно захватило. Не узимам своје последње коронарне дане за причу коју би, барем сада, вредело испричати(иако Хичкок каже да је драма живот без свих досадних момената, а, заправо, баш зато), али примећујем да пре скоро годину дана нисам помишљао да ће ми бицикл, добијен на дар, стицајем околности, тако згодно послужити за избегавање пандемијске свакодневице и за још понешто. Тако, дакле, упознах ширину главнога града и његове околине. Уверих се да је окретање педала добро само по себи, за проток крви, што кроз мишиће, што кроз мозак, али нарочито због жеље да се даље стигне и више види. Лепо је, посебно, разговарати са неким, а још уз то и возити.

У низу разних филмова који ми, планирано или којима то допустих, излазе пред очи последњих недеља, погледах и један новији енглески филм, смештен у време Хладног рата. У питању је трилер и нешто преко тога, острвски својственог умереног и одмереног тона, који поред свог жанровског опредељења додирује и нека интересантнија питања и, понегде, показује накарадност тог света. Не нарочито обојено, што је увек пријатно за приметити кад су овакве ствари у питању. Вредно памћења. Мада је у томе, засигурно, припомогло и то што се не могу лако пробрати бољи британски глумци.
Ипак, пажњу ми је нарочито привукла једна, за главни ток радње, посве успутна епизода. Наиме, способни уздржани обавештајац, који покушава да похвата конце и проникне у то ко је кртица и да ли је уопште има(ко то не би волео знати), долази у посету бившој, сада већ ражалованој сарадници и пријатељици. Размењујући информације и заједно закључујући како је цела ситуација посве замршена, жена узима старе слике и сетно говори о Другом рату, присећајући се тих „добрих“ времена. На подсећање да говори о рату, она подвлачи да је у питању био „прави рат“ и да су се Енглези тада имали чиме поносити(ако се за њих то икада и може рећи до краја) и овај пут не би опаске. И истина је, и тако грозни догађаји увек дају нешто потпуно супротно својој појави. Тешка времена су за људскост и добра дела попут ведрог неба за звезде током хладних ноћи. Такође, људима је неретко лакше да живе у јасно поларизованим стварностима, где се човек не мора додатно бринути да ли иде куда треба, већ само да ли ће тамо стићи. Без обзира да ли је тај пут добар или лошији. Зато, између осталог, многи људи и воле црно-беле филмове(не мислим на боју слике, а још мање на навијачку опредељеност). Не морају се плашити да им позитивац неће бити по вољи, као ни, вероватно још важније, да им се негативац може допасти.

Гледање у екран ме је довело и до Хаваја. Исто се веселе, слично се јављају једни другима на улици. Народна музика им само звучи мало другачије, али то је, заправо, то. Интересантан свет, далеко је то од ових наших крајева. Делује ми да је бити Хавајчанин на Хавајима много другачије него бити Србин у Србији. Наравно, не чуди ме то, та изјава није резервисана само за овај пар, али ми привлачи пажњу. Они, као и неки други народи и народности, своје преминуле остављају да траже смирење на дну океана. Отпловљавају чамцима, скидају своје цветне огрлице и тако једноставним чине дирљиву им обавезу. Споменик не остаје да стоји, траг остаје док год сећање сеже. Нема гробова који би на тако једноставан начин обављали толико велики посао, повезивали деценије и векове. „У ћутању је сигурност“, писао је Андрић. Само, делује ми, овде се не ради о томе. Овде би пре могла да стоји она прича о томе како смо из земље потекли, те се у њу и враћамо. Рекло би се да је за људе тамо прошлост и будућност оно што је и било и биће, али, такође, оно што јесте. Сахрана је за оне који се селе, гробови за оне који су још увек ту. Ови други, чини се, немају муку да се снађу са питањима и одговорима својственим свим људима.

2 мишљења на „У покрету

  1. Поштовани Александре,
    Усуђујем се предложити Вам још један црно-бели, али руски ратни филм из давних шездесетих. Можда сте га већ видели, али вреди увек вратити се у ремек-дела:

    Здравствујте и
    Христос Воскресе!

    Liked by 1 person

  2. Треба се увек усудити, нарочито када је нешто добро у питању. Захваљујем, задовољство је увек утврдити овакво градиво!
    Ваистину Воскресе, у име Бога!

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: