К(у)р(и)вина

У свакаквим временима се одлазило у циркус и људи су волели (као да сад не воле) да буље у наказност другога. Подсмевали би се али и грохотом смејали. Коме, ако не себи?!

Домовина ми се напила крви више од крвосисача коју је младост гостила не остављајући за себе ни капи. Такозване зреле године затекле су ме малокрвну, без вишака квалитетних црвених крвних зрнаца да их разделим којекоме, али и са значајним мањкавостима које су ми кородирале жиле куцавице.

Проточност мог крвотока обрнуто је сразмерна свакаквим уто/дисто/пијама које су ме (за)дојиле од рођења.

Ако се осврнем на пренаталну теорију, има смисла. Ја сам плод који је хтео да убије своју мајку. Бориле смо се до последње капи крви, до 28-часовног порађања, не би ли ме као уљеза избацили из њене разваљене материце без резус фактора.

То што имам резус фактор тј. позитивна сам, диспропорционално је уверењима о простим поделама и крајностима где се људи уче да мисле у дијапазону поларитета плус и минус да би ситношићарили за своје бедне и безначајне животе. Да ли је чаша полупразна или полупуна end sač šits.

Од како смо суочени с корона вирусом (?), наједном смо помислили да нам животи нешто вреде, па умиремо од страха да нам вирус (?) с пипцима не прождере плућне алвеоле, не исиса кисеоник из крви односно да судија не звизне у пиштаљку – крај.

По живот значајно претећи догађаји имају своју позадину. И сете нас да смо живи и колико тога нечега и ничега смо (про)пустили денунцирајући сопство у бесомучним одлагањима.

Толико смо циркуских обруча прескочили да и ови с ватром не представљају препреку. Проблем је што нисмо артисти већ дресиране животиње, послушници који се динстају на лаганој ватри док не буду прогутани или волшебно нестану.

На телевизији се појављују наводни факири и гутачи мачева, и тврде, и прете, и стежу обруче кроз које се све теже провлачимо.

Ми смо кегле у куглаоници. Неко ће да звизне лопту спретније, неко трапавије. Падамо у мањем или већем броју. Устаћемо само ако нас повуку за конце на којима нас држе. Ако систем не закаже. Вероватноћа је 50%. Само математички. Постоје разне математике.

Комшиница ми је згодна, тамнијег тена, црне косе и има избељене зубе. Кад је погледам, поглед ми је прикован за неприродну цаклину њеног увек искеженог зубала. Понекад ме плаше очигледне телесне савршености. Шта је унутра?

Она је као лајтмотив избелела зубе, можда избељује и (доњи) веш а ја осећам да избељивање сивих можданих ћелија не престаје.

Непатворене бљувотине осећам по својој кожи од речи које већина понавља. Мучнина ми нараста од вишка желудачне киселине што пржи ме кад чујем тапшаче, шерполупачe и бакљобацаче. Малоумље, плиткоумље и дубокомуље царује.

Велико се црнило надвило
Канџе су увучене, а спремне
Голи живот је до костију оглодан
Леп је дан, зашто га поправљати?!

Тријумфује страх, простаклук и глупост.

Око путника пролазника
Опажа да се све дешава с разлогом.
Увек је било и биће колатералне штете.
Циркус је стигао, учествујемо у њему.
Наказност је лепота.
Лепота је наказност.