50. Хигијена у време колере

Болоња, уторник, 28. април 2020.

Пробудио се у мени хомо носталгикус. Чуо сам се днес с Кумом Бошком, смејали смо се к’о луди због неких проточних бојлера које користе у колеџима. У мушким колеџима. То је био излив високог напона хистерије, којом се штитимо од страха. То ради и то је лековито, каже старац Тадеј. Препоручује и клизму. Ја је, лично, радим с кафом, једном месечно. Није лако, али није лако ништа што је добро. Што је лако – то може свако, а што може свако, то је – да се уплаши.

Устао сам сразмерно касно данас, после синоћне тросатне исфорсиране шетње. Остао сам без ваздуха – у задњем точку – на повратку из кажњеничких колонија. Нису ме ноге мучиле, а ни гузови, тврд сам тамо од бајса. Нису, чак, ни стопала, иако сам у апостолкама табанао онолико времена. Мучиле су ме речи, у последње време ме нападају, навиру, траже неко своје право. Још ми подваљују, представљају се као једина моја нада и инструмент за освајање истине, то јест , Истине, па ми подмећу право на изражавање мисли и ставова, подмећу да, ма шта било, оне ће увек бити ту да ме – заразе, да ме изразе, да моје непријатеље увере како ми место није на коцу и да замоле Господа да им сачува душу и не дозволи да је изгубе због мене, бедног, грешног и јадног.

Понекад се претварам да им верујем. Понекад им верујем. Понекад немам много стрпљења. Ја, најчешће, немам много стрпљења, нарочито за људе чије исте речи слушам сваког дана, па знам увек шта ће рећи, и како, и када. Није то папагај, јадна је папига инструмент (као и толико детенце што испаљује псовке, уз бурно одобравање мушке родбине), то је синтетик-амброзија која има лепу боју у свакој чаши, а глава од ње боли, шекер-ракија. Углавном се трудим да избегавам такве људе, јер ако тако говоре, тако и не мисле. Промени му једну реч у арсеналу од дватриста дневних, утилитарних и – тилтоваће.

Није ми случајно пао на памет један од најдужих наслова гитарских музичких албума икад –

Give a Monkey a Brain and He’ll Swear He’s the Center of the Universe.

Брзо сам до/ручао, халапљиво, ваљда ми је синоћна авантура отворила трећи желудатс – тешио сам се. Ништа важније у животу од способности брзе рационализације. Увек стане на твоју страну.

So What? – пита Дејвис. Мајлс. Бајага га, кобајага, спомиње у некој џез посланици, предвиђајући своје потонуће у народњачујућу одлуку. А ако Мајлс не зна шта с тим, онда како ћу ја, него да халапљиво доручкујем. Али, синдикалац у мени тражи правду за радника – мене. Само-правду. Ауто-истину. И, синдикалац налази правду, синдикалац налази истину.

Закаснићу на посао, јавићу шефики, нећу да журим, морам да заменим гуму на бајсу (брза рационализација). Ионако сам се добровољно вратио на посао. Могао сам и даље да седим кући и, прдуцкајућ, примам 80% са бироа, ихтеде, итеде, итд. И, аутоматски истерах лептирове хитње из колона, те се бацих на весели поправак оклопног транспортера М-19.

Док сам ја то све, поче да грми, прозори да се тресу.

/Елипса/липса/пса/са/а/
А елипса са пса липса.

Улазим у фабрику, остављајући траг као пуж голаћ, иако више подсећам на нинџа корњачу. Смејуље се рецепционерке, безбеднаци и њачице, док ми термална камера ш чела чита здравствено стање. Плав сам, на пролећном пљуску фриш-расхлађен. Здраво свеж и узбрдо брз, доцурих до свлачионе на првом етажу. Изувам патике, слабу карику – пуне су воде. Сипам је у лавабо. Патику.

У огледалу видим тушеве, мој циљ. Видим и црвено-беле пластичне ланце затегнуте између две црвено-беле пластичне шипке, које бране пролаз до утјехе топлом водом. Тај ланац и та шипка апелују концептуално, бојом и обликом на моју Павловим већ начету подсвест. Кажу – даље нећеш моћи. А ја ка’ем – Што, да нећеш да зовеш децу? Скидам са себе све се цеди, палим воду, заврћем светло врела вода гаси жеђу за пренаталним рајем… Лагано, лагано, шушти и пљушти, заслужио си, Стојанове, заслужио, брза рационализација је твој таланат…

Грицка ме савест, Павлов уклизава, па покушавам мочвару из накриво скројене туш кабине да исушим папирним убрусима, као, симулирам поштовање забране (фут), ташкам место злочињења. Дижем руке, са стилом, као онај Турчин из филма „Главом кроз зид” кад у дискотеци заигра по турски, мераклијски, тонући у карадерт… Сетим се и неких пуњених паприка што му је некад бивша драга приготовила, сетим се и имам баилдија од Турчина на углу берлинале улица Бундес и Нојгардер… Жлезде квасе уста, а тек треба да кренем у смену… Нека, имам две јабуке, 200 грама пресних лешника и пак крекера од курузе. Ако је то цена ослобођења од Тураках.

Сетих се и Мишина четири пасоша, што смо их, сва четири, у Берлину фалсификовали, да личе.

У погону сам са сат и дваестри минута кашњења. Седам за рачунаљу и крећем, најпре, да ситну књигу пишем, фонт шестица, док сам још топао испод туша:

Здраво Никола,
Видим да је од прошле недеље, од како сам се вратио у производњу, приступ тушу у мушкој свлачионици „забрањен“. Чистачица ми је рекла да је то налог вашег facility одељења. С обзиром да вероватно једини користим туш, желео бих знати да ли је та „забрана“ узрокована тренутном здравственом ситуацијом или постоје проблеми у инсталацији, јер су одводи одувек имали неких проблема.
Све ово ме интересује зато што на посао долазим бициклом из Болоње и ако могу да се истуширам, за мене је то потпуно други пар чарапа. Пошто је наше предузеће номинално окренуто „зеленом“ превозу, мислим да је у пракси такође потребно подржати оне који иду у том правцу.
Видео сам и неколико натписа који забрањују да се лични предмети држе у и око туш кабина након употребе. Вероватно се мислио на ситуације у којима сам, без сталака и вешалица, остављао влажну одећу и пешкире преко врата туш кабина, како се не би убуђали у ормарићу. Поред тога што нико други не користи тушеве и што засигурно тиме нисам узнемирио ниједног колегу, молим да у простору за туширање убудуће буде присутан сталак за сушење, како би све било уредно.
Поред овога, обавештавам те да сам данас користио туш, пошто сам стигао мокар до голе коже и требало ми је да се загрејем и оперем.

Хвала пуно,
Александар Стојанов
фотограф

Шкљоц по шкљоц, стиже одовор у инбокц:

Здраво Александре и хвала на мејлу,
тушеви су забрањени за употребу јер је максималан боравак у свлачионицама који је утврдио надлежни лекар у сарадњи са комитетом ЦОВИД 19 највише 3 минута.
За чињеницу да си се истуширао није на мени да судим и зато додајем твоје менаџере у нит.
Свлачионица није перионица за веш већ је место које компанија ставља на располагање радницима за туширање после смене. То је заједничка просторија коју треба одржавати уредном и молио бих те да то чиниш такође преносећи и твојим колегама који остављају своју одећу прострту.
Из овог разлога је незамисливо постављати сталке за сушење или било шта друго на шта се може обесити мокра одећа јер је то нехигијенски посебно у овом периоду када су сви врло пажљиви у вези с тим.
Препоручује се да све држиш у торби евентуално увек имајући пресвлаку а ево ти унапред преносим да разматрамо да убудуће стално уклањамо чистимо и дезинфикујемо свлачионице одстрањујући и бацајући све што није унутар ормарића.
Сигуран сам да разумеш моје становиште. Ако ти треба више детаља јави ми да поразговарамо о томе. Хвала.
Поздрав
Никола

Аха! Добро:

Здраво Никола,
Хвала на одговору. Потпуно разумем твоје становиште.

С друге стране, мислим да је „перионица“ реч која је потпуно ван контекста и која се користи на тенденциозан начин. Жао ми је због тога.
Желим, најпре, да те обавестим да нисам примио никакве информације о максималном времену боравка у свлачионици. То, додуше, практично чини свлачионицу неупотребљивом; ако се неко мора пресвући, обући заштитне ципеле итд., три минута нису довољна. Затим, што се тиче тушева, из онога што пишеш, чини се да постоји само један начин употребе, а то је „туширање након радне смене“. Ако је тако, требало би одштампати упутство за употребу јер то није очигледно. Ја тушеве, на пример, увек користим пре смене. А онда, „заједничка просторија која мора бити уредна“ требала би бити средство, а не циљ. Радник треба да буде уредан. Као што аутомобил мора бити превозно средство, а не фетиш. Јасно је да је опис твог радног места такав да мораш да се фокусираш на правилно функционисање зграде и просторија, али никад не смемо изгубити из вида људску меру.

Све досад наведено је начин за разменимо мишљења, надајући се да ћемо наћи средње решење. Ако будеш сматраао да су моји коментари, као једног корисника употребљиви, биће ми само драго.

Захваљујем ти се на твом времену и поздрављам те,
Александар

Море, мајкетигапокваренеспотакнем… Са’ ћемо недељама да расправљамо моје хигијенске навике и њихове последице на локалну пандемију. Људи су, да ти кажем, пукли.

Сасвим.

Халуцинирају.

Држе се својих флоскула, усмених и неписмених. Ново правило у односу са светом – не зарезуј никога ко не користи зарезе, нарочито, НАРОЧИТО, ако је високо позиционирани функционер неке организације, а уз то није истовремено и песник, јер песницима се све прашта, јер су зарези – њихова машта.

На крају смене се нисам истуширао, супротно прописаном ритуалу, него сам брзо потрпао оно мојих још увек мокрих ствари у велики пластик фантастик, узео бајс и све скупа стрпао у багаж фабричког буса. Био сам кући у 22:35.

Андреј ме чека, будан, у мраку стрчава низ степенице да, мајмунче, скочи на мене, лијану. Ту је запад сваке претходне мисли. Ту креће Живот да вибра. И нека лоза, џибра, дозива из фрижа, ту је, нешто нижа од лимонћела, омиљеног пића мога Кума и фрателла, БожјегДара.

$а врата м€ гледа узана и висока, бледа у стасу, слатка у гласу — лимун-ракија. Узех је од неког Лимун трговца чим је кренуло масовно испијање мозга, да ја, мој макар, дезоријентишем, да г’ошамутим, па да преспава код куће, на сигурном.

И, ваљда, од лимун-ракије и та сета на прошла лета и рајских пет дана са браћом на тераци и замишљања како мора да је леп залазак сунца – иза зграде која нам пречи – врхова Урала…

2 мишљења на „50. Хигијена у време колере

  1. Мда, корпоративно ти га завучем, јер ако се мислим на хијерархијској лестви пењати, морам недужне јебати. So, nothing personal, indeed. Можда ће корпорација да организује foam party afterhours након Куроне, јер уз сапуницу ће се шрафчићи подмазати и још боље завући у унутрашњост машинераје. Све ко подмазано.

    Свиђа ми се

    1. Очекивао сам брзи одговор од оног менаџера, али данас – ништа. Вероватно је схватио да нисам уобичајени лучки радник, па мора да се распише у неколико руках, а и да усагласи ставове са шефовим шефом. Мјмјку…

      Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: