Сањао сам диван сан

Смена се, иначе, завршава у дваесдва. Али, да се не бисмо трљали превише са колегицама из приземља, нама су дозволили да ишчилимо из зграде у 21:45. Ја сам морао до свлачионе да скинем цивилне, а обучем бици-гаће и припадајућу опрему, ноћна вожња је преда мном. Током дана, током радног дана, напунио сам предње светло, два задња, бици-камеру и, после четири дана, мобилни телефон, нов, али стари.

За ноћну вожњу много је важније задње светло, него предње. Бициклиста зна да га фершо не воли, али бициклиста не зна да је ноћу на друму он, бициклиста, скоро невидљив, сем ако се доообро не осветли. Не трепетљикама на дугме-батерију, него бљештавим црвеним фаровима на пуњетину, које ће старом фершу да довољно стимулишу кортекс. А фершо, он превезе 200.000 километара/годишње, па је огуглао и на боје и на светлоста. Зато, бициклиста узима свој живот здраво за готово, ако у дубину не испита варљиви друмски екосистем, пре него ли и обуче јастуче.

Камерицу сам активирао јуче, док сам ишао до супермаркета. Имао сам разне неке хватаљке, држаљке и уцврститељке за тај камеричак, али сам јуче, најпосле, успео да одгонетам праву комбинацију. Јер, упутства за коришћење тих удуца сам бацио одмах (можда и изгубио), јер волим енигматику, да разгатам како то ради.

То још од ономад кад сам у Сарајеву, код баке и деде, детиње докон и још детињије радознао, растурио на ситна цревца њихов будилник, дакако, механички, оновремски, година је 1980., отприлике, 3. мај. Отворио, растурио, видео како ради, и опругу, и осовине, и зупчанике, и слушао, слушао, слушао тик-так звук, так-тик, док није – скикнуо…

Да сам то урадио у родитељског дому, добио бих опасач официра ЈНА, али не на поклон, него на наук, гутајући јаук, али не бих дуго издржао, био сам мали. Временом сам бивао све бољи.

Гледао сам неки документарац у коме Букауски (ака ли, ака – Буковски) посећује кућу у којој је некад становао с ро’итељима. Стоји у купатилу и камери објашњава ритуал којим га је отац учио памети, јер би оставио две влати да штрче из перфектно ошишаног травњака. Волео је, каже Бук, да користи оштрач за бритву. Ваљда је био при руци, шта ли.

А овај мој је волео да варира. Те, каиш, службени, те, опасач, такође службени. Ништа лично, само службено, шта ли.

И каиш к’о каиш, шљепа, пече, боли! Ал’ опасач! Кад те дохвати неки хевиметалац, копча, оне халке-држаље за бомбе, или она месингана сиска!? Да видиш како сева! Мада, искрено, ја се тога и не сећам, тог бола. Избрисао оперативни систем, да ни бих баговао. Не сећам се, замишљам како ми је било. Стављам се у своју кожу. На леђима. (Мали баг се, ипак, провукао.)

И зато, код куће нисам расклапао будилнике. Иако се дешавало да се ствари спонтано, саме од себе, расклопе. Неко време сам веровао да у нашој кући има духова. Ствари би се квариле, ломиле, нестајале, губиле и ја бих био дежурни кривац. Некад каиш, некад опасач, некад – само шамар – два шамаратри. Како сам укапирао, постојала је тачна доза, постојао је метод у том… васпитању… Нисмо о томе разговарали, наравно, могуће је да грешим у претпоставци, али сам назирао метод, добар гешталт.

И, види врага, као и код старијег колеге Хајнриха Карла – Чарлса Б., тако и у мом случају, обојица васпитача су прекинула своја васпитания у оном тренутку када ударци више нису имали ехо дечјег јаука. Две су могућности: 1) или им није више био гушт, 2) или су постигли у синова жељени степен чврстине, као кад се кали челик. Или 3) од свега по мало, плус прпа да ће, ако претерају, да фасују кад-тад. Ај ти, сад, знај…

Зато мени корона није проблем – куј ме, Животе, куј. Зато мени бајс до посла није проблем – челик сам, певаћу.

И тако, певушећи, одвежем бајс, наместим светла, камеру (још само звук да сам окачио, па да буде репортажни комбицикл). Упалим све и кренем. Прешао сам, можда, километар, поче пут да бива све тврђи. Уффф, испува се задња гума… мјмјк. Да ми није неко намерно испустио, исекао, нешто..? То је прва мисао. Јер, не носим маску, не носим рукавице на послу. Превише сам опуштен. Страх завиди челично хладним очима Леслија Елдриџа, нинђе из Новог Сада… Све ми то склизне кроз мозак док, сишавши, опипавам гуму, проверавам вентил, да га неко није испустио. Однекуд, испред мене се појављује ауто приватног обезбеђења „Патриа”. У погрешном је смеру, у погрешној траци. Зар је због мене ту? Шта, сам сумњив? Пипам гуму и вентил, а он стоји, те стоји и тек, лагано навози на мене, лагано, али иде на мене. Возача не видим од фарова. Шта ли му је?

Склањам се, заобилазим га, а он – одлази. Остајем запитан, али фућкам на њега јер морам да мислим на три сата хода, који ми не гину… Или, ако ме усерећи, последњи воз ка Болоњи.

И, добро, ногу пред ногу, данас је – дивоте! – први дан у сандалама. Точкови се окрећу, онај задњи шушка и скичи, неуједначено тек-тек трљајући рам.

Камера снима. Размишљам шта бих могао с тим… Толико потресан снимак, то јест, снимак који се тресе, могао бих да искористом само за једно: почетак филма, црни телоп – упливава натпис – „Позор! Пажња! Узнемиравајући призори…” Одвратно нестабилну слику вожње бицикла дању/ноћу контрапуктира савршен звук, усмереним микрофоном снимљен поред канала прекјуче, са Андрејем. Птице, жубор воде, шуштње лишћа на поветарцу и – дечја зен-мудрост у изобиљу. То, сигурно, може да изазове потрес. А слика – перцептивно гнушање. Гледалац није овца. Биће радознао да види узнемиравајуће призоре, али кад схвати да је упозорење с почетка била игра речи, пљунуће на страну и процедити псов-дестилат. Свакако, идеја за експеримент. У међувремену, нека камера иде, леба не једе. А немам ни воде. То увек треба имати са собом. И јабуку.

Зовем кућни. Јавља се Вера. Каже, гледају неки цртић. Ја кажем да касним три чукића због гуме, да не брину, него да спавају. Хоће, захваљују што сам јавио. Лаку ноћ.

Дошао сам до пруге, дошао и до станице – 22:48. У исто време кад ја, улази и воз. Штета што иде у Ферару, у супротном правцу… Гледам ред вожње, по свој прилици, болоњски воз је отишао пре седам минута. Мада, ишао сам поред пруге све време, а никакав воз није прошао. Вероватно је тај последњи укинут због куроне.

Напред — марш!

Сем два урбана пишања у разном жбуњу, није било догађаја вредних помена. Пусте улице су већ нормално стање ствари. Гробљанска тишина, алзò. Тек, пролазе карбињери, иду у мом правцу. Упаљена светла, не трепћу. К’о веле – није фрка – ал’ боље да нема фрке, јер можемо да протрепћемо зачас. Одмах маштам како ме заустављају, јер сам једини на улици, а ја их с бицикла кришом снимам како ме малтретирају, па их на крају Србин све надмудри.

Карабињери пролазе. Ко зна о чему разговарају? Сигурно ништа озбиљно и службено, никаква корона и изолација, контрола им и не пада на памет, што да се смарају, ако могу да се возикају. Светла нека аутоматски прете, то је најјефтинији робот, а они нека једу крафне. Нешто потпуно људски причају. Како овај мисли да га вара жена, а онај други каже како то није ништа, јер је њега жена због друге оставила и сад с њом има треће дете. Шта хоћеш, макар га није примала, него се трљала – тако нешто разговарају црни – бињери.

У средњој школи смо имали много зајебану професорку енглеског. Изгледала је као професорка немачког. И волела је да кињи на немачком. Имала је посебно драгу жртву, кога би током сваког часа бар по једном психички и по једном физички малтретирала. Прво би упослила свој сарказам у негирању сваке могућности постојања интелигенције у миљениковој лобањи, а онда би лобању и миловала лењиром, или комбинацијом покрета – зулуф/шамар, зулуф/зулуф, или кокавац/шамар/лењир. Уз осмех од срца.

А ми, да бисмо извукли нашег сапатника из пост-трауматске депре, после часа призивали једну и увек исту катарзичну слику:

-Замисли само, Мими, професорку на чучавцу, како прдуцка увертиру за Танхојзер.

Радило је, и то је радило четири године, сваки пут.

И сваки пут кад се неки лажни ауторитет снажно упне и лажно представи као прави и, неком узурпираном влашћу над мојим животом тежи да поништи моју слободу, ја га увек чучнем у ону клоњу зајечарске Гимназије. Макар у мојој глави ствар се рашчисти, иако му трагови и даље смрде нечовјештвом.

Чучавцем против стреса.

Тако и карабињери. Пролазе и не обазиру се на јединог кандидата за малтретирање, чак иако је он упалио камерав и чека зеца да се упеца. Пу, пу, пу, далеко било! Не треба прижељкивати сусрете са органима, то уме да се отме контроли.

Пролазим кроз још један пуст градић. Нула људи, један ауто.

Звони ми мобидик. Од куће. Шта ли је сад? Да се нешто није десило?
-Хтели смо ја и Вера да те… Како се каже intrattenimento?
-Забава.
-Хтели смо да те забавимо док ходаш. Да ти прочитамо неку причу.
-Оооо!.. Па, то је дииивно!..
-Шта хоћеш да ти читамо?
-Па, хајде да наставимо Хранислава Добрића, тамо где смо синоћ стали. Јуче смо завршили Пензионисање…
-Сад иде Сан.
-Чек, да ставим слушалице, слабо вас чујем, ово је мали телефон, са малим звучником…

У то, видим оне карабињере, који су се паркирали, изашли из аута и поред којих ћу управо да прођем:

-’Вече.
Одмерише ме мало:
-’Вече…

-’Ај, може, читајте.

Кренуо је Андреј. Борио се са ћирилицом, дечачки. Па је улетела Вера, она старија и течнија. А мени је тај његов и тај њен труд – одједном – стегао грло. Нешто ми је жао! Жао ми је што им нисам бољи, што се мрштим на њих, што им са мајком борбу водим, ево, годинама, а они пију тај отров наших бура, што не знам да оћутим, да окренем и други образ… А они, они су ме позвали да ми прочитају причу, да ме забаве док теглим бицикло у ноћи. Имао сам се рашта и родити…

Прича је ишла лагано, два километра су ми наизменице читали.

-Ето, сад као да смо сварно заједно у некаквом о’лајн кревету – журим да нешто кажем, кад је прича завршила, кнедлу да прогутам. И журим – Сад, брзо у креветац, колико је то сати?
-23:45!
-Аууу! Скоро поноћ! Брзо на спаванац!
-А, тата, ’де си?
-Види, још десетак минута до железничке станице Кортићела, а оданде још пола сата. Значи, ето ме за четрес’ минута.
-Али, ми хоћемо да те чекамо…
-Па, добро, претупајте маму да вам прочита причу, па таман стижем.
-Она каже да морамо да спавамо.
-Причу вам неће одбити. Љубим вас, ћао!
-Ћао!

Гутам кнедлу. Гутам и осећам да сам нешто важно постигао у животу.

Пролазим кроз штајгу, два Пакија, наместили себи уредне лежајеве у подземном пролазу. Један лежи, са рукама испод главе и живо приповеда побратиму, који нешто шије. Као да су у својој соби, само што су у тунелу испод перона и што сам им ја незвани гост. Једва ме констатују, али поздрављају и враћају се животу у тунелу, тамо где су стали са причом и са шићем.

Стижем кући, мрак је. Чујем покрете; деца се у мраку скупила да ме дочекају. Наместили ми кревет, воде у кухињу, служе ми вечеру у тишини, и шапатом кажу – мама ће да се љути што нису у кревету.

-Да видим кад ћете мени тако да наместите кревет! И када ћете мени да прочитате причу преко телефона!

То је био њен пољубац за лаку ноћ.

Дуго их грлим, у тишини, и кажем да сад стварно иду да спавају, пола један је.

А ја ћу још мало да останем – да типкам о страху који завади.