Подруми

[Пише: Мирослав Поповић]

Београд, Борча, недеља, 26. април 2020.

Дуге дане изолације је паметно провести у чишћењу подрума, јер иначе за то човек никад нема времена.

Пронађох у мом подруму роман А. Жида Подруми Ватикана који никада нисам прочитао до краја. А почео сам са читањем давно, отприлике пре половине мог живота. Дебео слој прашине. Почетак је обећавао, преображај и оздрављење илумината, биолога, након што је доживео искуство делотворне Божије љубави и милост мајке Божије, затим је било речи о некој, по свему судећи, језуитској превари, ту се нешто спетљало и ни макац даље. Мораћу да је прочитам до краја, макар само да одгонетнем наслов.

Један детаљ ми је користан. Преводилац употребљава придевску заменицу никоји уместо ниједан како је данас типично. То су предности антикварних издања, упознаш свој језик из неког другог времена. То, и читање старих новина. Дневне новине по правилу морају да буду актуелне, али лепше упознаш садашњост кроз читање старих новина, када на прстима остане дебео слој прашине.

Мој деда је у подруму држао све и свашта, мој отац је дао свему томе свој значајан допринос. Како то обично бива, радозналој деци је све то занимљиво и то је у реду, волео сам да њушкам ту и тамо, наравно кришом. Повремено бих пронашао и нешто занимљиво из прошлости, морам да признам да је дедина старудија била интересантнија. Он је био припадник југословенске војске у иностранству, у заробљеништву у Немачкој. Кад је Краљевина Југославија ,,пукла“ 1941. године, није желео да баци униформу и обуче ,,говњиву“ одећу коју му је нудио његов сналажљивији брат од стрица, иначе дезертер из исте војске (о томе постоји друга прича – да не будем дигресиван), па су га Швабе послале у ропство (и о томе постоји много занимљивих прича, али други пут). Деда је из ропства донео фотоапарат, џепни сат, ножић, металну плочицу са бројем и навику да ујутру пије млеко са какаом. Ћалетова старудија је била углавном нека документација, писма, ништа занимљиво, пар фотографија у првим звонцарама Левис Штраус и Ко, књиге на руском језику. Другаров ћале је исто годиште као мој отац и сећам се да смо једном закључила да они ништа не бацају и да често изговарају исту реченицу: ,,Није ово за бацање, ко зна за шта може затребати!“, али да увек када им нешто треба оду па то купе, иако знају да то негде имају. Бејби бум генерација је одрасла у сиромаштву.

Моја старудија у мом подруму су сви бројеви часописа Укус несташних и Ју рок магазин, неколицина бројева Стрипотеке, Алана Форда, алат који сам наследио од деде и још понешто. Сео сам и почео са прегледањем. Сва срећа те немам навику да лизнем прст пре него што почнем да листам, јер дебео слој прашине. Концерт Иги Попа у Будимпешти и посебна изјава коју је дао нашем новинару, при чему је изигнорисао новинара неког хрватског листа. Тако се барем чинило нашем новинару. Сетих се како сам први пут сазнао за Казну за уши, Пресинг, Катарзу, Бјесове. Неизбежни сентимент. Онда филмови и све оно што не би имало смисла набрајати јер значи само мени. Чишћење подрума, шта бацити? Ми смо одрасли у сиромаштву деведесетих и под санкцијама имали бољи контакт са светом него данас. Захваљујући бугарским дисковима купљеним испред СКЦ-а увек смо били у току са спољним музичким дешавањима. Гитарска појачала направљена од касетофона и старих грамофона, звучници из старих телевизора, Буњуел, Фелини, Вонг Кар Вај и шта све још не, све на VHS-у. Све ми ово може некад затребати, можда мојој деци. Однекуда заискри мисао и слатко се насмејах. Мојој деци! Па добро, то су сад те године кад мораш да одремаш после ручка.

2 мишљења на „Подруми

  1. Поштовани господине Поповићу,

    Листах заједно са Вама наслове добро знане и оне пожутеле што ,,бланко“ их остависте да свак од нас испише какву своју дневничку цртицу. Сећа ли се неко ,,лексикона“ ((?) тако смо их звали) у којима смо као школарци представљали себе одељенском кружоку, па под рубриком ,,Омиљена музика“, нађе се и покоја ,,Танита Тикаро“ (!) и понеки неподопштином нацртани фалус (тада још нисмо знали за смајлије, а ваљало је артикулисати уметнички вапај).

    Хвала за путовање које нам је омогућио ,,подрум – временски портал“.

    Верујем да Први Блогослов Стојанов, Велики Админ, неће се љутити што исписах ово поздравље, јер му се груд широка никада није гневом ташто надимала због таквих ствари и бићем до сржи демократским увек је пуштао друге да живе своје.

    Него, куме, оних сто ојра… 🙂
    Поздрав!

    Liked by 1 person

    1. Нек се рој роји и стотка броји. Камен по камен – Пугачов! Или, жучов, како се коме поломи.
      Хвала Попу, хвала Салу, земљиној соли. (Sale – ит. – со(л). Salario – плата у соли, термин и данас у упораби, иако шушке, звецке, а све више пластике неме, имаме, те немаме.)

      Liked by 2 people

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: