Подруми

[Пише: Мирослав Поповић]

Београд, Борча, недеља, 26. април 2020.

Дуге дане изолације је паметно провести у чишћењу подрума, јер иначе за то човек никад нема времена.

Пронађох у мом подруму роман А. Жида Подруми Ватикана који никада нисам прочитао до краја. А почео сам са читањем давно, отприлике пре половине мог живота. Дебео слој прашине. Почетак је обећавао, преображај и оздрављење илумината, биолога, након што је доживео искуство делотворне Божије љубави и милост мајке Божије, затим је било речи о некој, по свему судећи, језуитској превари, ту се нешто спетљало и ни макац даље. Мораћу да је прочитам до краја, макар само да одгонетнем наслов.

Један детаљ ми је користан. Преводилац употребљава придевску заменицу никоји уместо ниједан како је данас типично. То су предности антикварних издања, упознаш свој језик из неког другог времена. То, и читање старих новина. Дневне новине по правилу морају да буду актуелне, али лепше упознаш садашњост кроз читање старих новина, када на прстима остане дебео слој прашине.

Мој деда је у подруму држао све и свашта, мој отац је дао свему томе свој значајан допринос. Како то обично бива, радозналој деци је све то занимљиво и то је у реду, волео сам да њушкам ту и тамо, наравно кришом. Повремено бих пронашао и нешто занимљиво из прошлости, морам да признам да је дедина старудија била интересантнија. Он је био припадник југословенске војске у иностранству, у заробљеништву у Немачкој. Кад је Краљевина Југославија ,,пукла“ 1941. године, није желео да баци униформу и обуче ,,говњиву“ одећу коју му је нудио његов сналажљивији брат од стрица, иначе дезертер из исте војске (о томе постоји друга прича – да не будем дигресиван), па су га Швабе послале у ропство (и о томе постоји много занимљивих прича, али други пут). Деда је из ропства донео фотоапарат, џепни сат, ножић, металну плочицу са бројем и навику да ујутру пије млеко са какаом. Ћалетова старудија је била углавном нека документација, писма, ништа занимљиво, пар фотографија у првим звонцарама Левис Штраус и Ко, књиге на руском језику. Другаров ћале је исто годиште као мој отац и сећам се да смо једном закључила да они ништа не бацају и да често изговарају исту реченицу: ,,Није ово за бацање, ко зна за шта може затребати!“, али да увек када им нешто треба оду па то купе, иако знају да то негде имају. Бејби бум генерација је одрасла у сиромаштву.

Моја старудија у мом подруму су сви бројеви часописа Укус несташних и Ју рок магазин, неколицина бројева Стрипотеке, Алана Форда, алат који сам наследио од деде и још понешто. Сео сам и почео са прегледањем. Сва срећа те немам навику да лизнем прст пре него што почнем да листам, јер дебео слој прашине. Концерт Иги Попа у Будимпешти и посебна изјава коју је дао нашем новинару, при чему је изигнорисао новинара неког хрватског листа. Тако се барем чинило нашем новинару. Сетих се како сам први пут сазнао за Казну за уши, Пресинг, Катарзу, Бјесове. Неизбежни сентимент. Онда филмови и све оно што не би имало смисла набрајати јер значи само мени. Чишћење подрума, шта бацити? Ми смо одрасли у сиромаштву деведесетих и под санкцијама имали бољи контакт са светом него данас. Захваљујући бугарским дисковима купљеним испред СКЦ-а увек смо били у току са спољним музичким дешавањима. Гитарска појачала направљена од касетофона и старих грамофона, звучници из старих телевизора, Буњуел, Фелини, Вонг Кар Вај и шта све још не, све на VHS-у. Све ми ово може некад затребати, можда мојој деци. Однекуда заискри мисао и слатко се насмејах. Мојој деци! Па добро, то су сад те године кад мораш да одремаш после ручка.