У зеници

[Пише: Саша Цветковић]

Београд, Борча, недеља, 26. април 2020.

Почео сам да пишем други текст, смешнији, барем се мени таквим чинио, а свакако, тоном лаганији. А онда ме је преплавила бујица силних неких догађаја последњих дана. Заиста силних. И размишљања у којима сам се растворио. А има их и добрих и лоших. Срећа је што, макар у коначници, у нашим сећањима, добри некако потиру лоше.

Ко је крив?

Не уклањам старца Зосиму из срца, мисли. Ни Достојевског. Како би се могао уклонити први учитељ? Ако је и Ничеа, Томаса Мана – толике, учио, како мени не би био по вољи?

Зосимине речи, не осуде – констатације, да је свако сваком за нешто крив, нешто подвлаче одговорност која нам је дата. Тешка, јесте.  Али она иде у пакету са слободом, коју смо хтели. А она је тешка. Зато тако често и бежимо од ње.

Нема понекад згодних пацова при руци на које би се племенском песмом уз ватру, уз самошамарање и пуцање, кривица усмерила. Понеки, каткад, шишмиш, што му дође слично, само летеће… и то је све.

* * *

Дани људски умеју понекад да буду тако чудновати и судбоносни.

Ђубретарски камион, идући у рикверц, удари човека на бициклу. Одува га. Рођеним очима гледам, из кола, возећи по Зрењанинцу у супротној траци. Колона и иначе иде споро, јер је ту семафор који нас тек пушта да кренемо, а успорава сада још више, сви желе да виде. Возач излази из камиона, гледа крваво беживотно  тело, хвата се за главу. Клекне. Да се само тог јутра успавао, да није отишао на посао. Да се бициклиста није задесио баш тада, и баш ту.

Ко је крив?

Гледао је возач камиона у ретровизор. Видео сам то својим очима. Бициклиста, старији човек, спорије је и мало немарније, не осврћући се, посред коловоза возио, и баш тада се затекао у ,,мртвом углу“.

Затекнем се деведесетих, још сам био у средњој школи, једног поподнева у ,,Сремској“.  Она је познато зујала и одзвањала. Али не као ,,Булевар“, од кликтања косовâ. ,,Девизе, девизе, девиззззе,  -виззззе, -визззз, … ел-ема бонда бонда…!!!“

Крећем се ка пролазу који води ка подвожњаку на Зелењаку. Нека групица шибицара, голи олош, опколила неког чичу. Ходам. Гледам своја посла. Једна њушка, права боксерска, са ожиљцима на чворноватој глави, скоро без носа, идентична Барију Крститељу (Lenny McLean) из филма ,,Две чађаве двоцевке“, подигне поглед ка мени. Искези зубе, намршти се и промуклим гласом каже: ,,Шта је?! Шта гледаш?!“ Скренем путању, као, ка неком излогу ту и, као, разгледам патике, јер није време курчењу. Има их сигурно десетак у дружини. А и сам Бари Крститељ би ме самлео једном руком, док би се другом бријао.  Ако наставим куда сам се упутио, морао бих право кроз њих. Да их гурам, јер су препречили пролаз, непомерљиве и решене да пељеше – не би било паметно. Окренем се налево круг, рекох, мало ћу да видим шта има по књижарама у ,,Кнезу“, ионако сам и то хтео да обавим.

Пола сата касније, враћам се на позицију. Чича, онај исти, лежи, модар, са рупом од метка у глави. Гледам рупу, љубичаста, са већ ухваћеном крастицом по ободу, чудим се, не видим да је цурила крв низ слепоочницу, па на асфалт (може бити да од шока нисам добро видео, или ме то сад памћење издаје). Испод главе, мало повучен у страну, смакнут чичин карирани качкет. Стоје изнад њега два полицајца, млађи људи. Забезекнуто се осврћу, један се подбочио, држи запету хемијску оловку над бележницом у коју, очито, не зна шта би више записао, цупка ногом, други лагано хода укруг. А, нећеш га вала! Не можеш ти данас да дођеш до Зелењака, па то ти је. Али ме поглед на леш необично вуче да наставим право. А то је био први леш, барем први вештачким путем изазвани, кога сам у животу видео. Прођем поред њих, делом већ поткачен и уплетен у сценарио драме која се ту одиграла, али, ето, они то не знају. Прођем, као и сви други случајни пролазници који су тада наишли.

Овде, мање-више, знамо ко је крив. Не бисмо баш могли да упремо конкретно прстом, али имамо нејасну представу да је то могла бити таква и таква скупина људи. Али, знамо ли? Је ли чичина наивна похлепа да заради паре на брзака мање узроковала његову смрт од похлепе тих њушки? Да ли је похлепа људи да зараде богатство код Дафине и Језде на каматама девизне штедње мање била крива за пељешење од похлепе Дафине и Језде? Или кога год ко је стајао иза њих, јер ко још верује да су Даф & Џез™ то радили сами, уз медијску подршку достојну предизборне (и неизборне) кампање актуелног председника.

      * * *

Прекјуче, случајни сусрет. Ја у продавници у крају, под маском. Док узимам јогурт из фрижидера, приђе други човек под маском и гурне из све снаге половину клизних врата на својој страни, тако да она бучно тресну о она која затварају моју страну. Ја подигнем поглед намерен тако да мамкатадаебам, кад оно, мој пријатељ, и комшија. Нећу му сада рећи име, а биће јасније, можда, пажљивијем читаоцу и зашто.

-Где си, бре, Сале?! Какав си?

-Није лоше. Ти? Како деца, како подносе изолацију?

Смршти се помало, па у пола гласа каже:

-Како ко.

Ништа, пустим да сваки свога убије пазара. Платим на каси. Изађем и сачекам га испред. Рекох барем да се заједно прошетамо ка згради, кад већ не можемо људски да поседамо гузице у мекане фотеље и попричамо.

Уобичајено чаврљање, ко, шта, како, у колико смена, а колико рата, кол’ко даш за дората? да ли, зашто, и ако не, зашто не… Дођемо до улаза у зграду. Ту он застане.

-Л. ми је упао у кому… – заусти ту, чини ми се, још нешто да каже, али као да га је издао глас, па се пресекао, стао.

Почнем сада, шокиран, да питам све што ми се чини да је сувисло. Мали Л., син, има пет година, а и иначе је, још од рођења имао силне проблеме. Шта је све он преживео! И изборио се као прави мали борац. Али је остао глувонем. Врло је живахно дете. Вечито скакуће. Старија сестра и брат, средњи, једва га сустигну кад почне да трчи. Васпитачице у обданишту су биле запањене његовим капацитетом да усваја знања. Врло рано је савладао знаковни језик. Изузетно је драго то дете.

А видели смо се, и баш је Л. био напољу, пре седам дана. Живахан, звркаст као увек. Показује ми нешто на знаковном језику. Отац, П., преводи. Ја му, посредством преводиоца, кажем нешто. Он се смеје. Па отрчи. А сав вижљаст.

Након што смо мало попричали, П. ми каже да мора отићи кући. Супруга га чека. Требало би, управо у то доба, да је већ обавила разговор са болницом, да пита какво је стање, што чине два пута дневно. И два пута дневно добију информацију да је стање непромењено.

-Чућемо се мало касније, па ако можеш, можда и да се видимо. С. (супруга) је стално је под лековима, мало вилени, а како и не би. Треба ми неко да попричамо, полудећу – рече док је одлазио.

Увече се заиста и видесмо. Иако је почео полицијски час, што и није подвиг, јер је у истој згради, практично, само на другом улазу. Али и мимо препорука струке, која нас је, дистанциране, још даље, ригидније и кажњивије дистанцирала.

Сазнајем сада мало детаљније шта се збива. Л. је, дакле, на апаратима. Био. Позлило му је у уторак, пре три дана. Најпре је био уведен у вештачку кому. У болницу је био одвезен са раширеним зеницама, потом се чекало – рекли  лекари – да се зенице саме скупе. То се, заиста, и десило. Био је то повољан знак. Касније му, међутим, значајно буде погоршано стање.

Све у свему, лекари, до којих је на једвите јаде, потежући силне везе, озбиљне везе, јер је ванредно стање па ником од родитеља није дозвољено да долази физички у болницу, успео да дође и разговара лицем у лице, саопштавају да је синчићу мозак готово отказао. Да могу да га држе на апаратима и месец, два и три. Али све и да се извуче биће, дословно, као биљка. По књигама се, кажу, таква деца из тог стања не извлаче. Дакле, готово да нема шансе.

У петак у подне му јављају да су Л. искључили са апарата. Они, родитељи, могу увече да позову и да питају. А ујутро ће их лекари свакако и сами звати да јаве. Чека се, практично, да стане срце. Или, неко минимално, са екстремних маргина могућег, било какво, побољшање стања.

Чека се. У суботу.

Чекаће се и данас. У недељу.

Чекаће се…

Страшно чекање.

У болу од кога се губи разум. Који меље кости, разлаже ткива родитељска. Најстрашнијем болу који постоји.

Ко је крив?

Поставиће можда неко најтеже могуће, и веома старо питање: где је Бог? Како Бог дозвољава такве ствари?

И Достојевског су питале дечије сузе.

Ја бих у овој ситуацији, онима који би поставили такво питање, препоручио да размисле о могућности да се једначина другачије постави. Врло је велика вероватноћа да ће Л. умрети. Ово је свет умирања. За Л. је, на нашу жалост, сувише рано. Практично, он још није ни почео живети. Питање где је Бог и како он то дозвољава, очигледно, поставља се са већ формираном сликом света и из већ јасно изграђене перспективе. Тендециозно, са значењем: Бог је, по дефиницији, апсолутно добар, он не би могао да допусти лоше ствари, дакле, пошто лоших ствари има, нема Бога.

Другачија једначина би гласила: дакле, ви предлажете да би родитеље, који са своје хришћанске позиције верују, иако им је ужасно тешко, да ће им дете отићи на боље место, где неће патити и на ком ће се једном поново сусрести са њим, требало лишити Бога. Уклањањем Бога уклања се Нада. Једино што сада имају и једино што им остаје. Какво добро, какве предности доноси таква позиција? Питање је и постављено са наумом о родитељској, и дететовој,  добробити на првом месту, зар не?

А и ако би се уклонио Бог из наше свести, зло би и даље остало. Не видим шта би се тиме решило. Напротив, по мом суду, још би се више погоршало.

Ништа од овога нисам могао рећи пријатељу. Ћутао сам, слушао, скупљао сву снагу коју имам да не грунем у плач, и само сам био неко време ту. Једноставно, нисам никаквих речи имао. И вратио се својој кући самлевен.

И нећу им рећи о овим редовима које овде пишем. А морао сам, јер сам преплављен. Рећи ћу им, можда, једног далеког дана. Да бих им некако ставио до знања да нису били сами, барем у мислима. Не знам од какве користи би то било њима. Мени, донекле, јесте, јер се борим да макар трагове своје човечности очувам.

Можда ће једном кад све прође и бити смислено питати  (п)(ад)министраторе ванредног стања да ли је било тешко одвојити и родитељски загрљај од умирућег детета. Да ли је заиста толико било немогуће обезбедити им да га виде макар једном дневно, ако и кроз стакло?

Из филма ,,The Broken Circle Breakdown“. Донекле слична трагична повест. Анђеоски вокал Veerle Baetens цепа срце.
Шаљем пријатељима молитве и мисли. Једном ће их, можда, ако треба, чути.

5 мишљења на „У зеници

  1. Хвала, Сандрице,
    Да, овде је, барем за мене, заиста, ћутање био једини могући начин комуникације са њима.

    Коју бих довољно снажну реч могао да им упутим и пружим утеху?

    А које би, опет, довољно снажно ћутање ми дало да у себи борим се са тим?

    Liked by 1 person

    1. Сашице, дубока саосећајност је страдалничка.

      Шта човек друго може, а да не састрадава с родитељима и да буде ту, да саслуша и прими на се бремена које морају источити или ће полудети ћутећи.

      Безброј је питања. И остају питања да муче и киње, занавек.

      Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: