Затвор

У затвору се штошта неочекивано деси. Изучи се занат преживљавања, и још понеки. (То ја тако замишљам.) Многи је затворених и књигу написао. Данте, Марко Поло, Сервантес, Де Сад, Хитлер, Достојевски, Лондон, Солжењицин, Нушић – драги ујаче…

Viбрирао сам с Мичком вечерас. Мало ово око факцина, мало оно, нека заверица, мала шалица (није шољица) и рече ми да се срео с другарима на zoomбираљки, да су пробали да се о’лајн напију, али да он није успео (не питах га како су други прошли). Каже Мич – Kad znaš da si u zatvoru, ni alkohol ne radi.

Ја му поменух Мухику и његову захвалност затвору за животну школу. Јесте, лако њему, кад је постао председник Уругваја и воли танго. Има много више оних који су седаром платили, или из затвора отишли право на минус други спрат. Али, док је у човеку духа и довољитог даха, човек може са собом, посебно на оном мјесту, да се веома дубоко разговара.

То, иначе, није чест појав на слободи. Слобода ти даје слободу да постанеш затвореник навике, урбане спике, ужурбане колотечине, испране мождине, површне логике, (ту сад гуглам – шта се римује са логике – без резултата, добро је, нема аутоматике), залогаја с ногу, знам-да-све-могу, мајсторства кривинарења, у лажима бунарења.

✖︎ ✖︎ ✖︎

Пре дванаест година, исто је лепо пролеће било, очекивали смо девојчица да се роди. Нисмо имали име. Рекао сам госпожи да морам да прво видим то бићенце, да бих имао неки наговештаја њеног имена. Ипак – est omen.

Нисмо имали име, нисмо имали ни посла. Жена је учила енглески и шпански запослене једне фирме у Ређо Емилији и добар део трудноће је путовала возом два до три пута недељно, 80 км од Болоње. Али, тада, у конкретном тренутку о коме говорим, већ је почела да користи петомесечно трудничко боловање, иако трудноћа није болест, то знамо, зар не? Још увек смо делили стан са свастичицом и пашом, мојим сапатником и братом Карлосом.

Брат мој Карлос, Чарли од милоште, дошао је из Аргентине три месеца пре мене у Италију, и он због љубави, али према другој сестри. Шарлатан какав јесте (charlar /чарлар/ – шп. – ћаскати), брзо је научио језик, а ја, перфекциониста, био сам мутав и само слушао. Нисам хтео да звучим као билдер, па сам ћутао. Ал’ Чарли, тај ти је упознао читав свет! Истина, Арђентино је италијански брат, а Сербо – шејтанов шегрт, и то треба имати на уму, те 2008. Еле, Чарли има неку шљаку, ради као црнац на грађевини, код неког Архентинца, ћалетовог ортака (?!), а Ортак има и пицерију, па му требају разносачи пицца.

-Хоћеш? -Хоћу, него шта ћу!

Одемо Чарли и ја бусом до Кастелмађореа, у пицерију, успем некако да се споразумем са Хуаном, Ортаком и задужим кључеве не од кантине, него од Панде, нове, са серво воланом. Кејнам, то сам прижељкивао, а то је возио Ортаков разносаћ-миљеник. Мени западе сеићенто, Фијат 600, за 100 више од Фиће, а за 200 мање од Панде, са тврдим воланом. Али, важно да није моторин! Моје прве речи, силом прилика, научене и изговорене на италијанском биле су – цене. Цене испоручених пица, кокакола и фантица, туитамо пивчугица, у еврима и центима. „Бонасера”, „грацие”, „ариведерћи”, и осмеси на хиљаду начина чим муштерије изађу из стандартног дискурса купопродаје.

Тада није било скајпа, а мани ово после што је дошло. То јест, било је скајпа, али није било кућног интернета. То јест, било је кућног интернета, али није било пара. То јест, било је и пара, ал’ не у нашег буђелара. Зато сам и пристао да разносим пице за 5 ливр€ја/сат, петком и суботом, свеукупно тридесет два радна сата месечно. Нема, дакле, скајпа, а телефон, међународни. Нити говорим са мојима, нит познајем кога ко зна српски/хрватски/босански (црногорски је још увек био српски).

И ту, на железничкој станици у месташцу Кастелмађоре, одакле је поседњи воз тутњао ка Болоњи у 22:25, записао сам прве редове у свешчицу, ону што ми дадоше две године раније на Берлиналу и коју сам, као бланко библију, чувао за посебне прилике. Записао сам, не могавши више да издржим недостатак српског језика моје Мајке и Отаџбине.

Σερβία!

Сконцентрисана истина је богоугодна, али смета ономе. И тај је надарио своје земаљске поданике следећим лукавством – ако не можеш да их победиш, придружи им се (то је говорио и црни Патак Дача после неуспешне акције против белог господина Брзог Гонзалеса). Умногостручавање књижевне производње доводи до разблаживања снаге речи и ауторитета који Писац има. Писци су зајебани ликови, они стари. Ови нови, мање – шта ће, закон тржишта. Може тај да пише и боље од Достојевског (то је сасвим теоријска претпоставка), али неће стићи до читаоца. А ако писац не стигне до читаоца, џаба му шљака – књига не постоји, свет књиге (универзум за себе, онтологијски релевантан) не постоји. Као крајња последица – писац не постоји. Или то, или фејкбук. То и није, суштински, друкчији избор.

Оне који говоре Истину би пре 1987 година разапели на крст са криминалцима. Данас само затрпају дебелим тиражима књига вечитих блогера, којих има, ево само испод овог камена – туцет.

Сећате се ћалета из филма Крадљивци бицикала? У цивилу, он је био металоглодач, фабрички радник, тако је зарађивао ванфилмски лебац. Де Сика га је изабрао за филм не због глумачких способности, него због начина на који је ходао, и за то ходање му је платио 600.000 ондашњих лира (десет хиљада долара данашње динарске противвредности). Када је снимање завршено, Ламберто, тако се звао, Ламбе – за пријатеље, вратио се у фабрику. Тамо су сматрали да је много боље да његово радно место дају неком сиромашку, а не њему – милионеру. И тако, једино што му је преостало било је да обија прагове филмских студија. Али, других филмова о ходању није било…

Тако некако и блогери. Тако некако и ја. Али – али! – ако замислимо све ово, све ове екране које леба не једу, као писма породици и пријатељима, онда можемо мирно и да заспимо ноћу, знајући да смо свима њима још мало више открилили унутрашње наше вратнице, да гвирну где још нису. Јер, будимо реални, ја немам често прилике да изговорим овакав монолог пред мојом мајком, пред сестром и браћом, пред мојим Кумом. А, некмоли, пред мојом децом. А они ће моћи, кад се и ја будем квалификовао за дубоку пензионерску изолацију и будем у собичку прдуцкао сам, да ме спољашњи свет не би заразио и vice versa, да отворе и гвирну у њиховог оца из времена јаких летова Господњих.

Амин.

Шупак за дрва

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: