Нарав(о)ученије

Београд, Звездара, подно Цветкове пијаце, 24. април 2020.

КомшиЛица једна заскочила ме је увелико сморену од трчи-тамо-амо и чекања у километарским редовима је тако кул ивент.

Шта знам, можда нисам право женско, али оне приче – трла баба лан да јој прође дан – су ми блиске и драге попут рецимо утемељивача нацизма, СС јединица и концентрационих логора.

Узгред, отелила сам се, иако више дебела него носећа. Руке су ми се отеглиле до штрокавог бетона, цупкала сам у месту као да ми је бешика пред колапсом, с две кесе садржаја 2 × 3 флаше x 1,5 л у другој тури изношења робе из гепека.

Да треснем оне кесе о патос и ухватим је за гушу, нема смисла, да испашта због лоше ми нарави, а да сама ухвати даха и направи рецимо паузу од милисекунде, па да улетим са спиком, јок.

Климам главом ко климоглавац лицемер, на једно увце ушло на друго изашло, не да ми се да слушам приче без смисла, репа и главе.

И да нећу и да хоЧу, некако се дочепах тренутка да коју срочим те сам јој понудила заштитно помагало за могуће решење проблема. Рукавице од латекса.

То је била нужна одбрана, јер се од мене очекивало пошто носим куртонске рукавице нон-стоп, од чијих подупарења ће ускоро печурке да ми израсту место ноктију, да темељније прекопам пет-шест контејнера да нађемо њено ђубре. Но, проблем је настао када ни у једном није препознала своје.

Дакле, огрлица нека, њој важна, је била у кеси с бананама. Деца су јела банане и коре враћала у исту ту кесу и она је фрљнула кесу у канту, а муж је испразнио садржај исте у контејнер.

Summa summarum, да се не лажемо, у једном контејнеру су биле 3 ганц нове женске ташне. Прецизније и тачније, тамо је било робе за омањи second hand shop.

Одавно се прича да је добар бизнис у ђубрету.

Аddendum: Позивам вас у госте на моје Банане и Ђубре вс. Човек. Хвала гостима који дођу и који не дођу! Сви сте ми драги.