23.04. Кукурикухил. Време 6 сати и 23 минута, сад већ 24…
Оборио сам рекорд у спавању, скоро 4 сата у цугу. Заспао сам негде после два, пробудио се мало пре 6. Не могу да седим на столици и да куцам. Покушаћу шетајући и стојећи. Једном руком, док другм на грудиа придржава ваздушастог, тако да је и угао екрана прегледан, али и да се не преклопи, или заклопи, пошто ваздушасти губи контролу кад се смањи угао између екрана и базе, тад му екран пада на једну или другу страну.
Умесио сам синоћ хлеб. Малопре сам га ставио у рерну. Ухватила се корица на најачој температури. Сад сам је смањио на 200. Много сам јео говна овде о медицини и докторима. Сад се посипам пепелом. Чим се у 7 сати отвори апотека идем по пар маски и нешто за болове, Ташта ми је ноћас дала раџу и крпу да прбам облоге. Боље да сам је попио. После ћу маскиран право у дом здравља. После тога деца и Су. Највероватније ће ми дати исти коктел инекција који сам добио кад су ме болела леђа. Ваљда ће од њих да престане да боли нога. Синоћ сам звао хитну пмоћ. Раније кад сам их звао нешто за децу нисам могао да их добијем по пола сата и тек из више окретања. Синоћ из прве. Причам жени о својој муци, да ми трне нога, колико и како ме боли, шта све осећам и да не могу ноћима од тога да спавам. Постави ми по неко потпитање, ја тачно и прецизно одговорим. Трајао је разговор 15-ак минута. Каже ми негде на пола да ме све разуме. Да је она имала исти проблем све док се није оперисала. Питам да ли јој је помогло, каже јесте. Препричава ми детаље операције, читаву историју њеног случаја. Иако је здравствени радник оперисана је на приватној клиници. Оперисао је неурохирург Загорац. Његово име изговара тако некако са задршком и наглашено да то нама, који имамо проблем са леђима, треба да буде ка нека шифра која кад се помене моментално се успоставља апсолутно поверење. Прихвата игру и шифру, правим се да знам о коме је реч. Наставља даље да ми препричава свој случај. На крају завршава речима да се нада да ће и мени Загорац помоћи као њој. Пожелесмо једно другом све најбоље. Размишљам како ово мора да је био најчуднији позив и разговор хитне помоћи са неким пацијенто за ову ноћ. После разговора ми пада на памет да можда жена ради и сама као и тај доктор у две здравствене установе. Ноћу у хитној, у државној служби, а преко дана у приватној, овој на чију је воденицу нагонила воду. Једем говна поново. Теорије завере су моје средње име. Има д’ идем тамо одакле сам дошо, тачније код доктора. Они су ме довели на овај свет, како тако, уствари овако кљакавог, па ће најбоље ту кљакавост знати и да реше, или неће па ће ме докљакати још мало. Наравно о свему Су ни речи. Кад се оправим инекцијама правићу се како ми је ова моја алтернативна терапија помогла. Само да ме короница још мало из-заобилази по здравственим установама…
Испоставило се, дугогодишњим пекарским искуством, да је најбоља дужина боравка у рерни, за домаће кисело тесто, тачно чуку времена. Значи ставио сам га у 6 и 15, вадим га за 8 минута. Хлеб правим од различитих комбинација интегралних брашна (најчешће хељда/пшеница) уз додатак мало кисељака, са којим током ноћи остатак умешењака надође. Кисељак је домаће кисело тесто које од сваког мешења чувам за следеће у фриџу, и тако ад инфинитум. Тачније док се сувише не укисели, или ти прође пуно времена између два мешења. Од кад сам у изолацији никад редовније & ревносније нисам месио и пекао хлеб. Раније је Су пречесто зноветала како месим хлеб само за себе, јер је она одбијала да једе кисео хлеб, а онда ни дец нису хтела. Сем Серђа који тражи и хоће, али само што тврђу корицу. Месио сам једно време по два хлеба, један без ичега, који испадне као колач, слаткаст и отужан, и други кисели. Онда се често дешавало да једу врло мало тог хлеба који им умесим па се бацао, или га ја поједем. Проблем је што ми не прија хлеб који није кисео. Све време ми је од њега отужан укус у устима. Додавао сам њима понекад у тај хлеб и обичан квасац, од кога тесто надође исто као од киселог, али хлеб није кисео. Иста ствар, нису јели, а њега нисам могао ни ја да једем. Та енергија ми је јиш мање пријала од бесквасног хлеба. И тако је ова комбинација заживела као одговарајућа, али само кад имам времена, и кад ми све то не ствара осећај да радим нешто себично унутар наше мале заједнице. Често се тако осећам и зато се дешавало често да кисељак остављен за следеће мешење заврши у ђубрету. Онда ме често мрзи да правим поново кисело тесто из почетка. Да проверавам температуру и како иде читав процес. Сад су услови за све то идеални. Зато месим и печем редовно.
Изолација која ме је довела до овде где се налазим, као и све околности за то, којима са и сам доста кумовао, кео и све у животу, има своју главу и свој реп. Како риба смрди од главе, а не од репа, тако и ова изолација има главу којој може да се стане за врат. Решио сам да све то што ме је довело до овде на неки начин изолујем, одвојим од себе, и да се тиме уопште више не бавим. Да све те ствари, околности и ситуације третирам једном речју као непостојећи летећи објекат. Он је ту, али су они који су га видели из разних разлога некомпетентни да о томе говоре, па им и они малобројни који их чују ништа не верују. Изолацију мора да прати од једног тренутка обрнут процес, процес који иде у потпуно супротном смеру.
Сад је већ 7 и 29. Хлеб је изашао из рерне. Корица попрскана водом па хлеб умотан у јастучницу, а онда у неколико кеса. Јастучница је супер јер нама пуно умотавања у њу, само га убацим унутра и пресавијем вишак. Са крпама је увек проблем, јер некад нису довољно велике и често је хлеб кад изађе из рерне сувише врео да можеш лепо да га умоташ. Зато је јастучница идеална. То ме доводи на идеју да треба да патентирам хлеб као јастук. Нови пекарски производ, или нови производ индустрије намештаја? Хлеб за под главу. Кад има комад у коме је камен за под главу главна тема и наслов тог комада, што не би могао да буде и хлеб за исту намену. Одјављујем се. Апотека, па дом здравља, па деца и Су. План је ту. Читав један дан, тачније његова конструкција простире се предамном. Ваља је попунити својим живим тестом.
Корона-циркус 