Возвраще́ние

Бентивољо, среда, 22. април 2020.

Како је падало вече, све ми је јасније бивало да нећу успети заспати на време. Да бих свеж као ружа устао у 4:20 ујутру, морао бих да легнем и тренутно заспим у 21:20. Најкасније. Иако је та математика једноставна, то је и у предкоронарном животу доста тешко ишло. А мани у тренутку кад је средње време устајања – послеподне.

Тако сам решио да интервенишем мускатном лозовачом.

Деца ми се смеју. Кажу, тата ти ћеш да се напијеш. Ко? Ја?!

После прве чашице, спонтано обустављам анестезирање. Треба увек извагати између добробити успављивања и потешкоће буђења. А како нисам студирао анестезиологију, немам те увиде. Мада имам једног друга из гимназије који је специјалиста тог заната, што му је помогло да потпуно престане да пије. Кад му догори, убоде се прецизном дозом фаворита читаве струке – те одмори. Ни трава, ни хероин, а ни шоколаја. А-не-сте-зи-ја. Пура.

Трудећи се да некако своје тело изморим, крећем да тарапанам у потрази за свим елементима повратка на посао. Ранац, две картице за пролаз кроз фабричке чекпоинте и потврђивање присуства, ЈБЛ плавозуби звучник за музички спас од менталног насукавања, подмишкаж Стари зачин, 20 грама Це витамина у праху, да срчем током. Извлачим и спрему јунака: биц-гаће са гуз-јастучићем пристојне мекоте – немачки стандард, из Лидла, биц-мајчица, тüркизне боје, биц-рукавице флуо-жут´ине, са паљцима и кажипаљцима оспособљеним за пипање преносних екрана, также флуо-жут´ине је и јелече – то све из Декатлона и – два пара чарапа. Све је ту. Сутра само да набубњам бутну вуруну.

Заспивам, трудно, у поноћ. Сањам документарне снове мирног, али непознатог садржаја. Бешика ме буди у сред. Надам се да је око 4, па да не морам да се враћам у кревет, знам да ћу тешко поново заспати. На повратку из клонџе пролазим поред термостата парног. Напипавам гумб за осветљавање дисплеја.

2:13

Пффф…

Ово је, заправо, била поподневна дремка, са фазним отклоном од шест сати. Добро. Без панике. Имам још два и по сата до буђења. Да заблогујем нешто? Пали машину.

Срећа, па на машини нека вештачка интелигенција предлаже да погледам Camino a Roma, документарац о снимању Куароновог истоименог. Већ сам се и раније оштрио, али се сад све отворило.

То је, заправо, један дуги интервју с Куароном, који тако лепо прича, да ми је постао пријатељ ове ноћи. И какав је то филмски алкимичар… Довољно је рећи да на истој сцени, у породилишту, поново слиним. Невероватно… Та сцена је у и свом настајању била толико јака да је чак, артикулисана у документаристичком, закулисном кључу, и без икакве драматуршке припреме, какву је имала у филму, оставила потпуно исти утисак на мене.

После тог сна, кога се одлично сећам, осећам се као да сам нешто већ постигао данас. Иако још није дан. Дакле – већ сам нешто постигао ноћас, пред први радни данас, још од зимус.

Уклизавам у опрему, трпам у ранчић две јабуке и 200 грама лешника, моје радно-дневно следовање, мада већ слутим да ћу напасти неке слаткише из машин-продавнице; статистички је врло вероватно колико и увођење обавезног вакцинисања котро короне.

Бицикл је само зујао пода мном. А ја сам га, жељан, газио. Тиха ноћ пред зору. Седам аутомобил-камиона у 15 километара тишине. И, утиснуто у ту тишину, стално кликтање кóсова. Претурам по глави легенду да је Кòсово добило име по тим птицама, које су се масно гостиле труплима погинулих, на врелом мејдану, вечите 1389.

Глупости.

Птица која тако пјева никад не би окусила људског меса. Гавран, враган – он би. Обично крећући од оках. И само је дупља орнитолошка лакуна тог анонимног сведока одлучило да се тај привремено окупирани део Мајке Отаџбине не зове Гавраново. Или, како би тренутни узурпатори рекли – Gavranova.

Прилазећи фабрици, видим како кроз ноћ нешто мрда, нешто миче. Плави зец! Чудни зец! Једини на Светог Евпсихија! Претрча ми пут, а пошто није црна мачка, а ни бела мечка, знам да је срећан знак.

-Зећићу!!!

Било је то прво право живо биће које сам видео. И оног усклика достојан! Њих коронен-циркус не дира, али нека свакако буде живо-здрав, плав и узбрдо брз на многаја љета! То ми је други пријатељ ноћас…

Испред фабрике, гомила људи. Стоје у тишини. Нико ни не пуши. Нешто се чека. Везујем бајс и улазим – први. Унутра су само безбедњаци. Одмах поред врата неколико паковања маски. Задужим једну, иако знам да је овде нећу користити. Али, како је то ван фабрике егзотична роба, решавам да је, онако у целофану, као неки редак трофеј, однесем кући (кад ми је, већ, плави зец умакао испред точка).

Свлачионица, као и увек у ово зло доба – празна. Једини сам корисник туша од хиљаду душа што овде рмба. Истина, нико други не долази бајсом у ову бајс-недођију. Скидам са себе слојеве техно-пластике, остадох кост и кожа. Топла вода опушта мишиће и буди из недоспаване ноћи. Новац никад неће доћи. Јер тих 80% које исплаћује биро због принудног одмора – још нико није вид’о.

У ормарићу налазим пресвлаку. Нисам се сетио јесам ли шта оставио, па сам понео и фришких ствари. Маја, боје јуришника, са флуо-бициклом преко груди, још је мирисала на физичке напоре из прекоронарног Гастера Бајтена. Сјајни фластер да прелепи насилну пукотину у времену. Заиста, као да свега овог нема. Једино црвене стрелице од јефтине лепљиве траке, излепљене на свим подовима, захтевају сређено кретање, кружно, у правцу супротном од казаљке, као да се покушава повратак у сретну антикоронарију.

Улазим у погон. Неко маскиран, неко није, али се сви смеју, ко устима, ко очима, ко свим зачинима. Драго нам је што смо ту. Џесика има напад неиздржа, мало се тресе, велико дете је, к’о Били дрвосеча. Воли колеге, а не може да грлит, па немоћно дрхтури и физически, и морално. Ту и тамо, падне неко тапшање по рамену. И то је добро, за почетак. Много раскрављеније него пре четрдесет дана, у сваком случају. Неко је нешто схватио, неко се навикао, неко и даље у гарду. Свега има. Само Турака нема.

Сваки час пролази Филипинац-чистаћ. Брише радне површине неки плавим спрејем. Нови режим. Од данас. Ја му се захвалим, пре него што ће да прсне на мене, па му кажем да сам зором и сто, и тастатуру, и пуцаљку за баркодове и јебеммумиша алко-спрејем и сâм то већ обавио. Поверује, одлази. Плућа су ми више на удару алкохола, сирћади, асепсола и других аеросоли, него злогласног вируса. Прескачем, макар, ову туру.

Креће, скоро па, обичан радни дан. Добра ствар код послова које радиш дуго је што можеш да их радиш добро и левом ногом, као онај парализовани сликар Денијел Деј. Тако и ја, штрпкам времена да штогођ запишем током смене, самоунапредивши се у писца на плати.