Пањ поред старог храста

*

Свратио ми Бошко Шпанац, да јемо пребранац.

У ствари, никад он и ја нисмо ништа појели заједно. А попили јесмо. И кахву, код Марка Николића у кафићу у Браничевској, где је Боле Еспањол изводио керефеке, какве често и изводи међ људима, па је рецимо тог дана бацио читаву своју длакаву руку на астал извесним у беле мантиле костимираним студентицама које су диваниле, док их манијак није престрашио овим чином, уз поклик – “Вадите ми крв, сестро!“, и пили бисмо понекад и пиво, нарочито у оном малом бирцузу иза Храма, тамо где врло повољно точе једно чешко пиво, чије сам име сад заборавио. А знао бих да набројим имена барем четири ладна чешка пива.

И кад год залијемо, алкохолом или не, ја по мало повучем ручну, а Бошко је опусти, па онда крене у дуге монологе, које поједу наш изворни дијалог. Или боље рећи, измене га. Можда и на боље, јер Боле воли да прича, уме да прича, занимљив је кад прича. Ја сам, верујем, врло занимљив док ћутим.

А и нешто шушкам док зборим, скоро па говорна мана. Боље да ћутим.

Седи један. Или јадан. Док професор збори.

Углавном, нешто ме наговара. Каже ми, пиши, побратиме. Шта си се стисо. Објави нешто.

А ја се, као, снебивам, ко сеоска снаша. Ко нећу, не волем да будем у центру пажње. Нешто га одбијам, а зна он фолирам. Па и она снаша, кад притисне ђувегија, виче док скида гаће, како ћу тебе да дам кад нисам дала ономе што сам га волела…

И тако, са или без гаћа, теку наши дијалози и монолози. Болетов с јасном дикцијом, мени упућен, а мој, истовремено док тече и његов, монолог такође леп и прецизан. Но, унутрашњи. У којем се опет нешто присећам. Или прекоревам.

То значи, напола и не слушам другара.

А он ми помиње Живановића. Песника. Дилеју.

*

Мајке ти, како ти знаш Живановића – живо се интересује живахни Шпанац и скида наочаре да их још мало умуља неком крпицом. Видео тог дана, кад ми је навратио у офис, да читам последњу Николину збирку, те му тад само кратко рекох да ми је то стари пајтос.

А сад, у крчми, како бих одговорио ваљано на ово питање, прво направим једну фацу. Ко нешто сам згађен. Кажем – оног манијака.

То је добар увод у моју причу о познанству са Шумадијским Рембоом. Та гримаса. Волим да правим фаце, иначе. Лепши сам са њима.

„Па“, кренем ја, „тог човека памтим док је још песник приправник био. Тамо у Крагујевцу. А и тада је био луђи од свих које сам знао. Не само кад говорим о књижевном клубу, него и иначе“. „Јашта“, слаже се Боле и пушта ме да наставим, тако што ме само гледа.

Накашљем се па објасним како ме је Шаранац наговорио да се прикључим том циркусу. „Који Шаранац, онај твој из бенда?“ пита ме. „Јес вала, прво је био из бенда, потом из књижевног клуба, па онда и кућни пријатељ, па на крају и кум. Сад више и не знам шта је. Једва да се чујемо. А и он ти је био опаки песник. Објавио доста тога, од ономад… оженио и песникињу из клуба, моју добру куму Марију. Преварио сиротицу да је перспективан.“

„Па ти“, Брадимире, смешка ми се Шпанац, „све пробисвете из литерарног универзума Шумадије знаш“.

Само оне с педигреом, мислим. И са статусом тешких будала. Алкохоличара. Егоманијака.

„У том клубу је било барем петоро невероватних песника, само да знаш“. „Па шта им се десило?“ спрда се профа са мном, а ја слежем раменима и опет мало направим гримасу. Готово да сам прднуо. А да сам то успео, било би то једино ваљано објашњење за чињеницу да од свих тих дилкана из књижевног клуба Крагујевачког, данас Београђани знају једино за Живановића.

С разлогом. Испаде од њега баш добар поета.

Али и тежак човек. Иде то ваљда једно с другим. Да није будала, не би два стиха саставио.

Наставих му управо о њему. Рекох како је и тада, као клинац, деловао паметније од свих тих њушки тамо. И како се још ономад фолирао да је боем, да је велики, највећи. Да пати.

„Театралан до сржи“ рекох, а Боле зеза, виче цццц. Ко да је битно како се човек понаша, ако онако пише.

Ма бре, вичем ја незадовољан што ме не схвата озбиљно, Живановић је патолошки вечити самоубица. Пет пута само те године је покушавао да се убије, немогућим начинима. Само да би скренуо пажњу на себе. А да се никад честито није ни повредио.

Добро де, једаред сломио обе ноге. Јер је скакао са Заставиног надвожњака, с три метра висине на ноге. Добар покушај.

Тражио човек инспирацију у крајностима.

*

И целог тог дана, пошто смо се разишли Еспањол и ја, Шумадињол, вртео сам филм о том мом првом сусрету са осталим младим књижевним надама мог родног краја.

Сећам се како сам се усро ко грлица, када сам прилазио згради СКЦ-а, удобно углављеној између столетних школских установа (ПМФ-а са једне и буразовом Техничком школом с друге стране). Ушушкала се међу њима, као сестрица коју за руке држе два старија брата, чинило ми се. Зашто баш сестра, себи не умем да објасним. Када ми је нешто интригантно, сматрам га женским родом. Рецимо као црне рупе у свемиру. Чиста аналогија.

Чупа, чупица. Црна рупица.

Нисам ја никад писао нешто „за озбиљно“. Више сам се зајебавао. А Шаран ме убедио да пробам. Да покажем своје жврљотине остатку његове паћеничке екипе песника.

Знам само, онако голобрад, оног дана, дрхтурим и вичем у себи, ко мантру понављам – Надам се да нећу читати поезију!

А из мене избија сасвим супротни кликтај, ко у сокола, којег не умем да ушкропим – Надам се да ћу читати поезију!

Кад сам коначно стисо петљу, и јајца, улетео сам у полумрак подрума СКЦ-а, у којем су се окупљали будући, пре свега, алкохоличари мојих година. Било их је тачно 12. Ја им био тринаесто прасе.

Баксуз.

Кад би ме човек питао за прве импресије, умео бих само да објасним ко ме то доле највише нервирао. Рецимо она Јасна.

Мислим, фино је парче. Али брате умишљена до бола. Ћале јој ваљда неки афирмисани локални књижевник, па она ко фол, има тај ген. Не може да пропадне поред таквог педигреа, јелте. Умислила да треба да води овај клуб ко скупштинску седницу. Понела и дневни ред.

Нервирао ме наравно и Живановић. Вечно се клиберио док је читао поезију. Мада, брат брату, ако смо тражили снагу у стиху, тај ју је једини имао. Него, сво то пренемагање. Пио би директ из флаше неко тамно вино, рецимо Царицу Милицу, па би гледао дуго у плафон. Гестикулација ала, како се звао онај стари ћелави глумац, ћале од Каје глумице. Бард. Ма Милош Жутић.

Е тако су сви хтели да читају своју плитку поезију. Ко Жутић.

Мајко мила.

Е, једино онај цар, Крга није хтео да фолира.

*

Кад се само сетим Крге.

Човече.

Кратко ошишан, војнички. Па како и не би. Заставник, активни. У касарни Милан Благојевић, у центру.

И стих му такав. Кратак, једнозначан. Директан.

А и то презиме. Као да је презиме све одредило код њега. Изглед, карактер, каријеру. Песништво.

Њега сам готивио јер никако да постане фолирант. Није хтео да баца главу ка плафону док чита. Имао је мале, продорне очи и наочаре ленонке. А пио је вињак, углавном.

Поред њега сам га и ја пропио и дуго сам га љуштио. Док ми се није згадио, па га и данас проклињем као највећи отров којим сам гушио непца.

Мене су прихватили онако, ови песници. Симпатично, али суштином, видели су, да је код мене стихотворење млако. Форсирам неки хумор у књижевном. Полу сатира. Није им у фокусу. Али сам имао цуг. Па ме је екипа држала уз себе.

Сетим се, којих је ту пијанстава било. И како смо увек били на ивици тешког инцидента. Чак су и жене пиле. Несретнице.

А једном, вртим филм, нас је било рекордних 18 људи у тој мемли. Два до три пут седмично смо се састајали, углавном да лочемо. Фризби, који је био званични шеф СКЦ-а, очекивао је од нас чуда. Да пишемо, стварамо. Да нас промовише медијски. Да буде мецена будућим великанима пера.

А уистину, само је чистио поломљене флаше за нама. Мислим да смо му се брзо згадили. Ко мени вињаче.

Тада кад нас је било највише, било је ту некаквих падобранаца. Рецимо Неми. Дечко једноставно није имао довољно талента, а волео је да се гура. Такви су ликови из Илићева. Упорни сељаци. Без дара. Па не зову га џаба – Неми.

Утисак ми је посебно оставио један тихи лик, те године. Тад је био чест, у једној сезони тако да је назовем. А после је само нестао.

Волим тихе људе. Са њима могу лепо и да ћутим.

Сетих се, звали смо га Цетко. Како се стварно звао, немам појма.

*

Пробуди ме ноћу нека нелагода. Није да ми се пиша, него нешто је друго посреди. Немир душе.

Или каква жгаравица. Кренем да утолим жеђ, по мраку бауљам ка кухињи.

Кухињски прозор гледа на парк преко пута зграде. Месец јасан, силуете дрвећа готово филмски истакнуте. Помислим, мада нисам сентименталан, како је ово диван призор.

Обично да поништим такве пориве у себи, или прднем или подригнем. Баланса емоција ради. Али не и ове ноћи.

Једноставно гледам у парк.

И сетим се оне фотке. Човече.

Каква је то прича.

Па горим да је испричам Бошку. Он воли оваква срања. А ја сам их пун, само треба да их се сетим.

Једва да сам заспао од узбуђења. А ујутру, ма чим сам отворио очи, зовем Шпанца на мобилни.

*

„Брате, слушај ово. Сетих се ноћас Цетка“. „Ћетка?“ . „Ма јок. Нема везе. Него тај лик, знаш…“

И тако кренем да му везем. На пола, осетим не слуша. Скратим онда. Јер знам и да претерам. То ми на мајку.

Пред крај, видим, заинтересујем га. Мислим, имам га. И он каже, одлично. „Како је само сетно то твоје сећање на другара“.

Па и није ми неки другар, мислим се. А опет, боље да о њему мислим као да јесте. О Цетку тужном.

Пазите, сви ови други акрепи, такозвани песници, замаглили су ми сећање на главног протагонисту овог клуба. Успео сам да га заборавим. Упао је тамо као епизодиста, а одрадио је улогу боље него сви ти главни глумци заједно.

Мој Цетко.

*

Кад је ушао једне суботе у клуб, а баш мислим да га је Крга однекуд ископао, привукао је свима пажњу. Просто, био је висок преко метар и деведесет. Куд си видео толиког књижевника.

Ко из оне песме „ја имам два метра и велико ћебе“. Само што је овај клинац уместо ћебета имао подеране фармерке, неку зелену виндјакну (подсећала је на доста јефтинију верзију вијетнамке) и густу, тршаву косу која му је у локнама падала преко лица.

Слеш за сиротињу.

Огоромни човек, па још песник. Сви су били заинтригирани. Но, убрзо је ентузијазам спласнуо. Јер је Цетко био тееешкиинтроверт. Ма ни реч да зуцне. Стидљив ко девојчица.

Само гледа, лево десно, па кад види да га неко од нас снима, стидљиво спусти поглед или се заклони оном косом. А упркос тој висини, те габариту који је имао, деловао је прилично меко. Помирљиво.

Увек сам веровао да постоји нешто безазлено у тршавим људима.

Не ваља кад су ћелави. Пре или касније од таквих можеш и батине да добијеш.

Углавном, Цетко је почео да се појављује, некако само суботом. И да ћути док се ми остали припито дерињамо. Док величамо Басару, у којег сам тад био заљубљен изгледа, па и Албахарија. Тад је тај правац српске литературе био доминантан.

Жене су волеле Селенића, па Великића. Шаранац ми је први споменуо и Јагличића.

Цетко изгледа није имао литерарног идола. Једном су га натерали, али једва, да прочита екипи једну своју песму. Дрхтао му глас, мало је и муцао, али је успео целу да издекламује.

Не сећам се како ме је радила. Мислим да бих знао да је била добра. Само се сећам да су поједини џукци из кружока већ на пола почели да жаморе, изгубивши интересовање.
Беше ми тад жао дечка.

Видело се да му треба подршка. А и најмлађи је био, међу нама, свињама.

И још, најгоре од свега. Није пио.

*

Прође једно пола године од Цетковог првог доласка у клуб, те се више није појављивао. Никог осим мене није то секирало. Људи су пролазили и одлазили. Отприлике нас десетак је остало верно СКЦ-у до краја. На послетку, имали смо астал и могли смо да унесемо пиће купљено у дисконту. Куд боље кафане у граду. Цепали смо редовно до три ноћу. Код Фризбија готово да нема фајронта.

Но, мени је некако недостајао овај тихи див. Тужни трол.

И једаред, шетајући градом, налетим баш на њега. А он, непријатно му што ме је срео, видим то. Желео је да ме избегне, јер је убрзао корак када ме је угледао како прелазим улицу у његовом правцу. Понашао се увек и свуда као да му је нелагодно што неком одузима време.

Питам га онако са улице: „Па где си бре ти? Нема те у клубу?, а он ми вели уз напор и муцање: „Ннне пишем ввише“. „Ма, свако од нас има кризу. Проћи ће те. Дођи, скуп је вечерас у осам, па таман да се испричамо“. Но, Цетко врти својом великом тршавом главом.

Каже: „Нннабавио сам ффффото апарат. Сссад сликам“. „Па… лепо“ рекох му, мада незаинтересовано, јер ме фотографија никад није радила. „Сссликам дрвеће ннноћу…“ настави Цетко, на шта му добацих шаљиво: „Значи ипак поезија!“ и изазвах код њега један стидљиви осмех.

Док сам му укратко описивао како планирам да палим за Бг на студије, те где ћу тамо да живим и сличне тричарије, слушао ме је ћутке. Руком би уклонио оне тршаве локне са лица повремено. И рекох му ту, на растанку: „Пази се кад фоткаш, братићу. Зезнуто је то дрвеће ноћу.. нарочито ако си пијан“.

Смешка се Цетко, али не пије он баш. Па где ће тај. И за то треба нешто самопоуздања.

*

Онда сам стварно и запалио на студије.

Напустио град, књижевни клуб. Готово изгубио све контакте. Тад баш и није било мобилних телефона. Онда, једне зиме, пред новака, вратим се у град. Пожелим да видим стару екипу. Цимнем Шарана на фиксни и он ме обрадује, каже организује Фризби репризу Нове године баш у клубу. Позвана цела стара књижевна банда. Долази и Живановић, ако се није убио.

Ја се радовао као мало дете. Чак сам полокао и трећину флаше ћалетове ракије, пред полазак, у некој чудној треми. Помислих, сад кад сам напустио идеју писања, отиснуо се тамо негде у проклету инжењерију, дочекаће ме као изрода. Вероватно су се већ добрано афирмисали. А ја се добрано начео.

Но, обично у таквим тензијама кад одеш негде, дочека те сасвим супротни ефекат. Сви раздрагани, обучени ко за малу матуру. Дивни, просто. А жељни једни других. Испоставило се да се дуго нису ни виђали, те да се клуб изгледа и распао. Зато смо се сви радовали, као на двадесет година матуре.

Дошли и Крга, Јасна, Шаран, Цетко. Ма сви. И онај Неми из Илићева. Обукао ћалетову лептир машну. Изгледао ми ко Шурда.

Цетко веселији него икад. Некако другачији. И даље муца, али је ту много више самопуздања. Прича са свима. Смеје се. Циркамо.

На крају вечери ме одваја да ми нешто покаже.

Дрхтавом руком, узбуђено вадио је некакво пресавијено парче папира. На њему одштампаних пар пасуса текста, на енглеском. Питам га: „Шта ти је то, друже?“ а овај се спетљао, од узбуђења не може ни да ми одговори, прескаче речи и слогове.

Каже: „Нннаграддда“ муцајући као и увек кад је у стресу. „Каква сад награда?“ питам га, а Цетко се прибра па рече: „Зззафффотографију. Ммммог старог ххх …храста у селу. Зззнаш да имамо кккућу у Десимировцу. Дедина кккућа“ Климнух главом и пустих га да настави, „Па сам сссс…сликао једне нноћи и ппппослао на овај сајт“. Прстом је показао на заглавље штампаног текста на папиру. Писало је фото.цом. А беше то генерички сајт за фотографије, најпознатији на интернету у то доба.

„Опа, па ти си од њих добио неку награду? Новац?“ Цетко разочарано заврте главом: „Кккакавноввац, па овввде пише све“. Погледах у текст и закључих да је Цеткова фотографија старог храста ушла у избор најбољих 1000 уметничких фотографија за ту годину, што је ваљда награда сама по себи. Помислих, цврц бре брајко, па и није нека сатисфакција ако нема лове.

„Ддддавввидиш фотку?“ рече Цетко озарено, те извади из левог предњег џепа своје јакне, оногдо срца, једну фотографију.

*

Брижно ју је држао са обе руке, као да је од злата. Или још боље, као да ће да се сваког тренутка распадне и претвори у прах. Кад сам пожелео да му је узмем и погледам, Цетко ме одлучно спречи и показа ми да је гледам из његових руку.

Леле, ал се примио.

На фотографији следећа сцена – у дворишту куће, претпостављам Цетковог деде, месечина обасјава високо дрво. Отприлике негде у јесен, ценим, јер је дрво сабласно голо.

А десно од њега, композицију употпуњује мали пањ. Вероватно деди за одмор и утеху. Замишљам како матори ту седи преко дана и цуга ракију. Овако, сцена ко за хорор филм. Све пусто, голо. Месец разбија форму.

А опет, јеботе, има ту нечега.

Сенке су направиле леп контраст. Све је у игри црног и белог. У контурама и наслућивању. Целина је била задовољавајућа, мада далеко је ово од јаке уметности, помислих док сам климао главом Цетку у одобравању. Јефтино је, некако.

Но, са друге стране, по први пут га видим овако сретног и поузданог, рекох себи. То је можда овом добром момку и требало. Само мало ветра у леђа. Мало подстрека да се отвори.

Удри, добри мој. Само сликај и шаљи. Видиш да се исплати радити и стварати.

После те вечери, нисам га видео, не памтим.

*

А морам сад мало да дигресирам. Ред је.

Да кажем и реч, две о том проклетом солитеру. Оном високом, највећем у граду. У Ердоглији.

Трокраки, чудно пројектовани солитер у овом насељу сви су звали Ипсилон. Глупог ли назива за зграду, јашта. Али, гледајући из птичије перспективе, коју често замишљам у својим сненим сатима, видело би се да је зграда заиста урађена као латиничнослово Ипсилон. Односно 20. слово грчког алфабета.

Е, био је то највиши солитер у граду са неких 20 спратова. Шта је било, београдска мангупаријо. Смешно вам. Дваес лаких комада, знам, ситно је то за главни град. Али доле, у унутрашњости, све преко десет је закон. Да није био толико ружне спољашњости, Ипсилон би можда био и понос града.

Овако, трокрако чудовиште, било је предмет спрдње. И понешто страха и сујеверја.

Зграда је имала историју трагедија, од како је направљена и насељена. Већ у самој градњи однела је два људска живота. Ајд, то се некако може и прогурати као уобичајено за градњу високих зграда. Али пошто су се станари уселили, дешавале би се несреће.

Готово периодично. Као да је зграда узимала данак у крви на сваких пола године.

Прво је неки несретник пао са десетог спрата намештајући антену на прозору, па је затим лифт једне године пропао и усмртио породицу у њему. А да не поменемо дечка којем је у игри лифт одсекао главу, коју је из обести провукао кроз поломљени отвор на металним вратима.

Ма иди бре.

Ипсилон је био црна тачка града. Нисам га волео уопште.

А Цетко је живео у њему.

Њих одатле, из тог насеља, звали смо Ердоглијанери. Због сличности са речи лијана, неко би још додао и поспрдно Тарзанци.

Цетко наш тршави Тарзан.

*

Неку годину касније, када сам кренуо да припремам и свој дипломски испит на факултету, него шта, а све ређе сам стизао у родни град, брат од ујака, чувени Сервисер ми је јавио да је добио ћерку. Обожавани брат, па још и басиста у нашем старом панк бенду, којег смо пар година поносно фурали по граду.

Славио је тог викенда у Златном бокалу у Крагујевцу. Нисам могао, а брате, нисам ни желео да се извучем. Правац у моју Шумадију, на пијанку. Једном бураз добија дете.

А овај Златни бокал, у Заставином солитеру, брат и ја само посећивали често, у неким ранијим временима. Више него библиотеку. Локал се није много променио од тада. И даље је рупа, рупчага. Смештена у мемлу подрумских просторија Заставиног солитера, једног од оних неупадљивих, са десетак спратова. Овде смо толико својих џепараца и студентских кредита оставили дебелој бркатој конобарици Рајки. Мислим да је ћорави Зоки једном и запросио Рајку, која га је на срећу одбила. Штета, могли смо после да пијемо код Зокија и Рајке на рецку.

Углавном, једва сам чекао да се врнем из БГ у КГ. Ред је био да се круг затвори, па да се браћа још једном напију до суза и слина у овом култном бирцузу.

И пази сад. Тек што сам стигао на место злочина, кад тамо пред Златним бокалом, наједном на мене налете познат лик. Крупан, као шифоњер.

И даље оног воденог, стакластог погледа. Али су му нестале оне чувене тршаве шишке. Ошишан је на кратко, војнички, ко некад Крга. Е видиш, тако да ми сад помало делује и претеће та његова висина.

Обрадовах му се: „Цетко, ти ли си?“.  А овај се сањиво и споро окрете ка мени и препозна ме.

Делује ми и старије и уморније него ли пре три, четири године кад сам га последњи пут видео на оној прослави, помислих. Цетко ме загрли трапаво. Дах му је смрдео на алкохол. А како и не би. Из Бокала нико не излази трезан. Помислих, момак је коначно одрастао, почео је да пије јуначки.

*

„Дддуго се нисмо ввввидели“ промуца Цетко са сетним осмехом, ту пред Бокалом. „Дуго, друже. Не памтим кад сам те последњи пут срео. Шта ти је са косом?“ показах ка његовој солдатској фризури, а Цетко само провуче десном руком преко чекиња кратко ошишане главе, у оном чувеном потезу, као да му локне и даље стоје на свом месту. Па их помера у страну „Тттооо је тттоо“ кратко ми рече. „То је то, друже. Нема косице“ смејем се.

Позвах га да сиђе поново до Бокала из којег је изашао, и рекох да ми брат слави рођење детета али Цетко одмахну главом: „Дддостта за дданнас. Ппопио сам чччетттт…“ Пожелех да га зајебавам: „Чету!“. „Ма, чччеетт…“. „Четристо пива!“. „Иииди, Бббрадо, у кккуу…“. „Купус“ и насмејасмо се.

Решио сам да га не пустим лако, барем овде на улици да се испричамо. „Шта радиш у животу, Цетко? Чујеш ли се са старом екипом?“ упитах га искрено заинтересован, али Цетко је, упркос осмеху, некако и даље деловао одсутно. Као да се растакао преда мном, па поново састављао. Не умем то да опишем.

Уместо одговора, рмпалија поче да копа по џепуоне зелене виндјакне и тад видех, брате, па он барем шест, седам година како га знам није променио јакну. Мука.

Каже ми: „Оввоморраш да видддиш“, те из џепа извади једну фотку, панастави: „Ддддобио сам нннаграддду“. Збуних се на моменат. Помислих, зар опет. Па дечко је постао опасан фотограф, изгледа.

„Свака част, матори. Па ти ломиш!“ рекох искрено.

Али у Цетковим дрхтавим рукама стајала је иста она фотрафија старог храста и пања на месечини. Само мало изломљена, искрзана, начета зубом времена.

Мајко мила.

„Тако, друже. Лепо“ рекох му полако, да га не узнемирим. У погледу сам му видео безнађе. Наједном, беше ми тешко. Вратио је лагано фотку у џеп, и притиснуо га напослетку, као да га тим стиском закључава. Да благо остане на сигурном.

Без речи се још једном изгрлисмо и Цетко некуд оде низ улицу, у ноћ.

„Шта му је?“ касније сам те вечери питао Шарана, који нам се прикључио у Златном бокалу. Шаран пијано, као пијани шаран, слеже раменима.

Мало промисли и каже: „Ништа, бре. Он свуда фура ту причу. То је Цетко“.

То је изгледа Цетко.

*

Е све сам ово испричао Болету, онда кад сам га звао на моб. Тога сам се сетио те ноћи. Лудила у погледу старог другара, великог неснађеног сањара.

А нисам му рекао за Ипсилон. И усуд који та зграда собом носи.

То ми је некако било патетично да му испричам. Мада je требало. Јер је и то део приче о Цетку.

Рецимо, неких годину дана пошто сам га пред Бокалом задњи пут (у животу) срео, чуо сам управо од Шарана, са којим сам се те године и окумио, да је изгледа Цетко пандркнуо.

Није био Шаран сигуран у ово. Чуо ваљда од Крге, а овај не знам од кога. Углавном, нико живи се у задње време није ни виђао са нашим џином, па нисмо имали поуздану информацију.

Једне јесени, повуче мене и Шарана нека носталгија, док смо љуштили гемишт у кафани ,, Два брата“, коју су у Крагујевцу иначе држала два завађена брата, свако своју половину зграде, са једним улазом, два шанка, две конобарице, две фискалне касе и једном клоњом.

Ухвати тако нас с времена на време та носталгија, па помишљамо како је проклет живот. И жалимо за младос. Ко онај Митке што му поје и изје Коштана.

Те ми каже пијани Шаран, синтагма која се не раздваја, да би ваљало да одемо на Цетков гроб. Рекох, води ме.

Шетали до Вашаришта. Више се гегали пијано. А само да кажем да је то било касно поподне, те да је ноћ тек лагано падала на град.

И дошли до споменика, крутих и хладних, на којима су сва наша имена. И не знамо који је Цетков. А убеђени смо да је ту, на овој ливади. Међ осталим каменим цветовима.

Ердоглијанер је то, Ипсилонов сведок. И жртва.

Не причамо о томе, а спекулишемо у себи. Обојица. То су они моји унутрашњи монолози. Претпостављамо да је сањар једне ноћи само закорачио. Директно у ноћ.

Тако то бива обично са искреним песницима. Цетко можда није био Рембо, али имао је нешто више и веће од свих њих, лажних поета. Имао је судбину песника.

Цетков лет није могао да траје дуже од тридесет секунди.

Да му право име знамо, или презиме, нашли бисмо му и гроб. Кажем Шарану, препознаћемо га, нема фрке.

Каже ми пијано, па ме још мало и гурка у љутњи, како ћемо бре да га препознамо.

Па, кажем шеретски, место његове слике сигурно ће стајати онај пањ из Десимировца, на споменику.

Какав бре пањ, каже ми кум, пијана речна риба.

Па пањ поред старог храста. Награђивани.

*

Пита ме недуго по том мом присећању, управо добри профа Боле Еспањоле, каква ти је то ружна јакна коју носиш.

А ја, сетна будалина, нашао на бувљаку, једну виндјакну. Ухватило ме то опет. Она кардио емоција.

Малограђанштина, шта ћеш.

Књижевни клуб крагујевачки.

*

Никад га нисам питао – зашто га зову Цетко. Никаква асоцијација ми није падала на памет.

Приставих себи кафу.

Укључих стару Тошибу и сачеках пар минута да подигне систем. Отворих ворд, пиратску верзију из 2010, те одабрах ћирилицу, одговарајући фонт… и наслових текст са „Пањ поред старог храста“.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: