Изолација 09

• 

22.04.2020. Београд, предграђе Кукурикухила. Тачније, Кукуриковац, ужи центар Кукурикухила.

Тачно је десет дана прошло. Сутра ће бити једанаести. За разлику од тог, поменутог дана, на овај данашњи дан апликција за бројање корака и мерење пређене километраже, на мом персоалном паметном телефону, обавештава ме уредно да сам на 1 километар од 125-ог, што значи да сам до сада згазио 124 километра. У овом месецу 99 таквих комата километарних. У претходном месецу, (не оном горе, који још није пун) било их је таквих 25 комата. Апикација је кренула да бележи ове мале педалајуће сеизмичке промене 26. марта, мада је 28. марта, у суботу, био прави и први званични дан почетка прописане и потом уредно апликацијски пописане ходајуће терапије. Петак 27.03. се не може рачунати из много разлога.

Тог петка вратио сам се са последње терапије из Сремске Каменице. Полицијски час је почињао у 17 сати. Искористио сам максимално поседовање рентираног кара па сам по повратку у светли град обавио низ операција, да бих на крају у 15 часова одвезао ренту на њену почетну пол позицију код Београдске арене. План ми је био да одатле кренем пешке ка правом центру светлог града, Кукурикухилу и његовом ужем центру, Кукуриковцу. Размишљао сам да ћу за сат времена стићи до Бановог брда, и да ћу до тада прећи прописану дневну дозу педалања од 5 километара па да онда ту у Пожешкој улици, да земнем неко тахи возило до куће. Пут ме је водио поред бувљака преко новог моста на Ади, па узбрдо до Пожешке. Све је деловало нормално сем што сам се мало више задржао на мосту јер је сунце тако тражило, а ветар у коси обавезивао на то. Негде до почетка Пожешке и пијаце на Бановом брду био сам на том петом километру, међутим паде ми на памет да продужим још две аутобуске и транвајске станице, тачније до бензинске пумпе у Пожешкој, јер се ту налазила тахи станица. Успут је прошло пар тако обележених аута. Успут сам приметио да се саобраћај смањује. Успут избио је 16-ти сат. Успут ту и тамо сретао сам по неког на ногама. Успут приметио сам у парку да има људи, али много мање него раније, у време кад није било короне код нас у гостима. Успут стигао сам до бензинске пумпе. Успут приметио сам наравно да не да нема ни једног тахи возила, већ их је уопште било све мање на улици, оних обичих без тахи ознаке, а они који су до тада били ретки са том ознаком, постали су још ређи. Успут када сам покушао да их подизањем руке зауставим показивали су ми да не раде више. Успут окренуо сам један од бројева многобројних тахи удружења а тамо ме је сачекала порука да се возила до 16 сати могу наручити уобичајеним путем, а од 16 до 17 сат само искључиво преко апликације. Успут било је десетак минута после 16 сати. Успут апликацију сам скинуо и инсталирао, али нешто није хтело да ради. Тачније нисам успевао ниако да наручим возило. Сад се полако приближавао полицијски час. Мислим да је већ ступила на снагу забрана кретања од петка у 5 сати поподне до понедељка у 5 ујутру. И да није, свакако је после 17 часова сваког дана било забраљено бити напољу. Нисам паничио, али био сам јако далеко од Кукурикухила и Кукуриковца генерално. Хтео не хтео морао сам да наставим даље исто онако како сам и стигао до овде. Кренуо сам узбрдо ка Кошутњаку, надајући да ћу се домоћи шуме пре почетка забране кретања, те да ћу кроз њу успети да пређем неки добар део пута, скоро до Видиковца, ако ме послужи дрвеће, како оно у Кошутњако, тако и оно ван њега. Успут све време петљам са апликацијом на телефону. Негде код базена на Кошутњаку чује сирене. Не знам да ли је полиција или хитна помоћ па се спуштам на паркинг. Пролази хитна помоћ. Одлучујем да променим руту и да скренем преко омиљеног санкалишта испод Дифа, и поред њега изађем у Жарково. Код Дифа налећем на огроман број полицајаца. Полако заокрећем кроз шумицу, вештим маневром их избегавам, иако претпостављам да су видели моје кретање кроз дрвореде нису то показали нити реаговали. Прошао сам на 50-ак метара од њих, кроз не тако густу шумицу. Улазим у Жарково ниже него што сам планирао. Апликација на телефону за мерење пређеног растојања ми каже да са добро ушао у осми километар. Размишљам да до куће имам можда који километар мање, али не много мање, типа 7 километра. Значи све укупно ће бити 15 километара. Ноге мало боле. Окрећем Милана, терапеута, да га питам, надајући се да је нормално да ако је пожељно да препешачим 5 километара, да само може да буде још боље ако препешачим три пута више од тога. Он је човек у чуду. Прво како сам још увек на улици кад је почео полицијски час. Друго да ни у лудилу не пешачим више, јер није добро. Прекидам разговор и ту покушавам поново са апликацијом и наручивањем возила преко ње. Пошто не успевам сетим се да окренем пријатеље и замолим их да пробају они да прво инсталирају апликацију, а потом да ми наруче возило. Док све то радим примећујем да су улице у Жаркову пусте, али да су људи на терасама, да настављају какву такву социјалну активност. Привлачи им пажњу што сам ја на улици и не знају шта радим. Чекам. Пријатељ успева да ми наручи такси преко апликације. Возило долази за мање од десетак минута. Било је до тада то моје прво илегално кретање кроз корона карантин.

13.04. је рођендан средњем и најстаријем сину. Обећао сам сваком од њих по кило домаће чоколаде. Међутим како још нису појели кило чоколаде које сам направио за Сергејев рођендан, тачно пре дест дана, а баба им је уз то правла урмашице и кнедле са шљивама, одлучујем да оставим чоколаду за неки следећи пут. У недељу 12.04. сперамам се за њихов рођендан. Туширам се. Још увек је дан. Напољу је топло. Топла вода прија нервима и жилама. Туширам се дуго. Грејем кроз кожу тетиве, мишиће, нерве. Суце је јако и на тераси је топло. После купања пола се бришем, а остатак се досушим на тераси. Чекам 11 сати увече и она чувена два сата за шетаче кучиће (од 23 до 01 иза поноћи, то ми постаје омињено врем за шетњу). Излазим да одрадим своју дневну дозу пешечења. Примеђујем неку слабост у десној нози, које није било ниједног од претходних дана док сам пешечио. Ујутру не могу да устанем са пода, са душека на коме сам спавао. Цела десна нога је у грчу. Не могу да лоцирам место где ме боли јер је цела десна нога упаљена. Осећам јако севање и жигање у слабинама. Буквално сам немоћан. Крећем се на једној нози. Треба ми више од пола сата да успоставим какав такав ослонац на десну ногу. Размишљам и да не одем код деце, да све откажем, али то је само био тренутак највеће слабости. Некако се спакујем, са свиме што сам им ја спремио и свиме што је ташта соремила у тахи. Али ту је пакао. Не могу да седим, не могу да лежим. Свака промена је болна, свака рупа, свако скретање, убрзање аута. Молим возача који вози потпуно нормално, да мало успори. Кад стигнем код деце стегнем зубе и правим се да је све добро. Виде и они да избегавам да седнем. Уствари седење на поду са њима ми је немогућа мисија. Све време углавном стојим. Спашава ме то што излазимо у парк са Ленком. По пвратку моја Су без да ме је питала да ли могу и какви су ми планови предлаже да преспавам. Деца се обрадују, а ја сам једва издржао до тада, све време стежући зубе да не покажем бол. Успевам некако да се извадим на обавезе и да то није био договор. Ту се расплачемо и деца и ја. То вече је уствари прва ноћ у последњих десетка дана коју због болова и грча у нози нисам спавао. Било их је укупно три до сада. У цугу нисам спавао више од 3 сата у последњих десет дана, најчешће спавам 2 сата, ако имам среће успем да вежем свих 3 комада. У међувремено десно стопало ми је скроз утрнуло и не могу да се подигнем на врхове прстију тог стопала, нити да се на њима задржим пошто се претходно подигнем на врхове прстију левог стопала, па онда сву тежину полако пребацујем на десно стопало, и његове врхове прстију. Одмах се спуштам на цеоло десно стопало, чим то покушам да урадим.

Размишљам, али боље ја да то не радим. Да л’ је могло нешто да ме заобиђе? За сада ме само још једино корона успешно избегава. Једино ме она заобилази у широком луку, иако нема где нисам био, и ком се све ризику нисам изложио. Од дома здравља, преко Ургентног центра и болнице Драгиша Мишовић, до свих тих мингловања по градском превозу, док га је било, и сад ових бесомучних шетања у доба короне, у доба забране кретања… Корона ме је упорно избегавала као неког кужног створа, ког јој је жалосно и да погледа, а камоли да се још и настани у њему. Можда је то та размена. Не добијеш корону али добијеш све друго успут што можеш да добијеш, и што си негде и заслужио да добијеш… Још су остале само неке батине негде успут да фасујем и универзум ће me савршено затворити u мој унутрашњи круг. Слушам породицу поред. Отац се дере на дете. Дете плаче. Жена се дере на оца. Он се још јаче дере на њу. После узајамне вике која траје неколико минута покушавају још јаче се дерући да објасне једни другима зашто су марали малопре да се деру једно а друго. Барам је дете заборавило у међувремену што је плакало па је и престало да плаче. Родитељски перформанс који је уследио одвукао му је на тренутак пажњу са себе.

Моја Су није пропустила прилику да пецне за ногу и моју терапију. Ето, сад ме боли нога која ме раније није болела, сигурно ми је терапија помогла. Била је помало саркастична. Моја Су је класичан примерак доброг београдског штерберског детета које не пропушта прилику да поентира кад му се све намести да поентира. Што би се рекло, није пропуштала поклоњене пенале. Што је добро. Мада сам ја одрастао на другој врсти подземне воде и нисам тај тип. Капирам ову врсту класичне београдске уличне школе. Нисам њен фан, да се разумемо, али исто тако добро разумем да је то више ствар миљеа, него нечијих личних карактерних особина. Разумем и да смо у рату. Рату са короном, као и у међусобном рату, који ево траје цирка 15 година. Мада морам да признам да ме је покренула да се и сам запитам, да ли сам стварно испао Века (веверица), тј. да ли је ова алтернативна терапија кичмине киле била само још једна испала. Мораћу још мало да сечекам на тај одговор. Дефинитвно је кичма боље, али нога ми јебе кеву за све паре…

Куцам на врата. Чекам да се отворе. То куцање је бар нешто. Многу људи проведе читав живот пред вратима иза којих нема ничега сем зазиданог пролаза, а да није ни покуцала, ни покушала да покуца. Ја барем куцам. Можда врата нису та. Можда куцам на погрешна врата. Куцаћу на следећа. Наћи ћу права. Сачекаћу да се отворе. То је то. То је све што могу иако ми се чини да могу много више и много боље од тога.