Са маском без маске

[Пише: Саша Цветковић]

Београд, Борча, 21. 04. 2020.

Присећам се, принудно, ових дана свог првог блиског сусрета са респиратором. Инвазивним, интубирајућим.

Мати ми је, покојна, била прикључена на један такав у ,,Клиничком центру“.

Очима што вире изнад маске, са капом хируршком, оном тананом, прозирном, резедо зеленом, са каљачама преко ципела и огртачем службено добијеним као задовољење нужног услова да би било могуће ући на ,,Одељење интензивне неге“, гледам у пет година каснију будућност. Из ње се, очима што поново вире изнад маске, осврћем на прошлост.

У којој сам читао линију живота на екрану машине, пратио сатурaцију и посматрао бројке пулса, како флуктуирају. Као казаљка секундара која одбројава до почетка нечега.

Зашто је битно сада то рећи?

Да бих мајци рекао хвала на свему. И још једном.

Иако смо, након што се пробудила из коме, добили још једну шансу од осам дана да кажемо све оно што се иначе не изговара, јер мислимо на живот, а не на смрт. И зато такве тренутке никада немамо.

Са сестром сам, својом рођеном, Мајом, а њеном, Славичином, ћерком палио свећу у Лазарици на Звездари. Трећег дана наше молитвене усмерености ка светима, а посебно ка Светом Мини, управо кад смо излазили из палионице, сестри, мојој, стиже порука од медсестре са ,,Клиничког“:

–Мама се пробудила из коме.

Погледао сам у небо.

После су ми очи биле приковане за под у ходнику мртвачнице, где сам морао да уђем да бих потврдио идентитет и донео спрему за погреб.

Битно је и да бих покушао да пренесем део осећања која су тог тренутка код мене и сестре изазивала бубњање у слепоочницама, а ми ћутке посматрали како је један паперјасти облачак, ,,маца“, са поленом тополе, каквих у ово доба године има у Београду колико нећеш, плесао по поду. Сестра ме је ухватила под руку, стегла, и ћутке показала на ,,мацу“ која нам се увијала око ногу. Грлила нас. Обоје смо тог тренутка знали шта тај њен гест показивања значи. ,,Нема смрти!“ У ходнику заиста није био отворен нити један прозор и ниједна врата. Никаквог струјања ваздуха ту није било. Прострујала је душом да нас поздрави. Пре него што сам ја ушао у просторију где се са телима поздравља последњи пут.

Хтела је и сестра. Нисам јој дао. Имали смо прилике да је пољубимо последњи пут док је још била топла, на ,,Одељењу интензивне неге“. Случај је хтео да смо пола сата након што су прогласили да је издахнула наишли у ,,полу-илегалну“ вечерњу посету. То су нам дозволили, јер су знали да јој се ближи крај битисању овде. Нисам хтео сестру да излажем памћењу тела хладног, из замрзивача, и намученог након аутопсије.

Битно је и да бих опет рекао хвала и Светом Мини и оцу Драгославу, свештенику из Лазарице. Дисали смо тада као велика, новостечена, породица.

И да бих рекао хвала што крв нисам пролио. Ближио се Празник над Празницима. Отишли су сви лекари за викенд својим кућама, а неког младог оставили да брине о двеста пацијената. Те вечери је мајка добила епилептични напад. Моја сестра их је пар сати пре тога упозоравала, јер је медсестра-васпитач, па се у медицину разуме много више него ја, и приметила је детаље који су мени промакли. Скренула им је пажњу на модрило  прстију на рукама, што значи да јој недостаје кисеоника и питала их је зашто је мајка са истог искључена (још увек је то била само цевчица, провизорно причвршћена око врата, па испод ноздрва, неинвазивна). Они само одмахивали руком, као, све је у реду. Те вечери је одвезена са ,,Пулмологије“ КЦС-а у ,,Ургентни центар“. Она у кревету у комбију ,,Хитне помоћи“, са нама двома и докторком нагнутим над креветом. Тада је била интубирана.

Који сат касније вратили смо се на ,,Пулмологију“, овога пута један круг Пакла ниже, на ,,Одељење интензивне неге“, доле у самом приземљу. Гурнуо сам оног младог несрећника, дежурног доктора, на клупу и урлао, као да ме хиљаду бесова канџама раздире, да бих му гркљан ту одмах зубима ишчупао. Реч није рекао. Ћутао је, блед, и презнојавао се. И боље. Већ сам визуелизовао како му противпожарним апаратом који виси на зиду изнад њега расцопавам лобању. И осећао страшну, нагонску, стихијску, демонску насладу при помисли на то.

Те вечери сам имао много да кажем свом парохијском свештенику. Био је Велики петак.

Падала је киша на сахрани страшно. Под притиском силне воде земља се у громадама обрушавала на сандук. Отац Никола је једва очитао опело.

Видео сам, како и не бих, да киша ненормално пада. Онако како нико жив не памти. Нисам имао појма шта се догађа.

Зовем, два дана касније, брата да му јавим за суботњи помен. Једва га разумем. Нека халабука у позадини, чини ми се, хеликоптери лете.

-Сале, овде је пакао! Обреновац више не постоји!

Аца, брат од стрица, полицајац у ,,Жандармерији“, зарадио је ту и неку инфекцију очију од силних умирања са којима се суочавао. То је, на срећу, брзо санирано.

Битно ми је и да бих рекао хвала руци пријатељски, братски, пребаченој преко рамена док смо ћутке ишли са спровода: Бошко, пријатељ, био је тада за мене ту. И били су ту многи други људи. Кум Мики, кума Тања, Јоле, Нела, Јеча, Пера, Сања, Немања… о родбини да не говорим – бројна је. И дошла су силна деца из њене групе из обданишта – била је васпитачица –  после грдних препирки са родитељима, како су ми сами родитељи после причали, јер, заиста, није то место за децу, али инсистирала су да је испрате. И то све по онаквом невремену.

Стално сам се, пре тога, питао да ли онима који изгубе неког блиског смета гужва људи који долазе да изјаве саучешће. Претпостављам да се и у томе разликујемо. Мени је тада присуство људи много значило.

Битно ми је и да бих рекао хвала пријатељу Стојанову на дуууугом телефонском разговору тада (он позвао из Италије, не жалећи труда духу, ни импулсâ). Тада када сам заборавио да се смејем, а он ме подсетио како се то ради. Е, то се не заборавља. Никад.

А битно ми је то да кажем сада, кад поново носим маску.

Сећања ради.

И зато што је Васкрс.