Кућапосопошокући

Болоња, четвртак, 21. август 2014.

Неколико пута нисам добио посао јер нисам имао ауто. Последњи пут сам на разговору са потенцијалним послодавцем слагао да је ауто ту, испред, на паркингу. И да морам пакнове да променим. А да ти не причам који сам салто мортале морао да изведем тог јутра да на време стигнем на место осамнаест километара од града, где и бусеви, зачудо, ретко залазе. Кажем – зачудо – зато што у тој зони ради, рецимо, двадесет хиљада људи (!). То је чудно мени, а њима је, пак, чудна идеја да неко може и бициклом тамо да стигне. Културолошке разлике. Или, тачније, разлике између мојих квадрицепса и њихових глутеуса. Јер, на добро се човек лако навикне. Само, шта је ту добро?

       Добих посао, то је важно, па полако почех да откривам да ту постоји и фабрички комби, који вози до оближње ж. станице, где се већ може ухватити ем додатни градски бус, ем воз. Али се десило да у то време породично заглавимо на Мајорки, у неком швајцарском хотелу за старе и крцате буђеларе, па шведски сто, па ждрање. Мислио сам да сам неки аскета док нису почели желудачни сокови да раде. Јео сам, јео и јео, вероватно и за све оне деведесете кад се преживљавало на кромпиру, који је, моја светица мајка, спремала на сто и један начин, не би ли нам ублажила ментални скорбут. Јео сам, јео и јео…

       Вратио сам се кући са пет кила сала више, углавном у пределу шлауфова, бо’ме су се и образи заокругљали. И како сам баш тада морао да прснем педесет ајвара за месечну карту превоза до посла, кажем себи: „Дебели, претерао си. Сад испаштај.” И не купих картицу, него напрсках ланац WD 40-ком и – осмелих се на педалање осамнаест кила врело. Четр’ес’пет минута.

       Кад стигох први пут, људи ме гледају к’о из Србије да сам дошао. Не верују. А паркинг испред фабрике, са неких сто паркинг места – крцат. И све то угланцано, најгора крнтија је Пунто Гранде. К’о што је, ономад, код нас Фићко био стандард и за младо и за старо, сад је то П-Гранде, у овој фабрики макар. Ту и тамо неки моторин. Али, бицикл?!

       Како било, навикао сам ја већ на та чуђења и у ранијим приликама и, морам признати, прија ми да скандализујем ово скандалозно друштво, свако скандалозно друштво, јер је то чуђење нека врста потврде курса којим човек треба у животу да се креће. А, замисли да те стално тапшу по раменима?!

       Е, сад, два пута четр’ес’пет је сат и по. Шта све човек може да уради у сат и по, и-ха-ха! Па ископам однекуд звучни запис предавања која је Борхес држао на Харварду неке ’68-’69, па полако. И не само што поче гузица да ми се зноји, неко почеше и вијуге да вијугају. А, чудна је ствар условни рефлекс. Ево, сада док пролазим поред извесних места увек истог пута, флешују ме извесни Борхесови дискурси. Вероватно сам их слушао док сам пролазио туда, па се звук и слика, једном спојени, увек венчавају на истом месту, кумује Павлов. Јер, предавања сам одслушао три пута заредом.

       Онда ми је Сташењка послао аудио књигу Сиднија Лaмета, „Making Movies”, у којој аутор, на један врло практичан амерички начин, разуме се, претреса своју тридесетогодишњу филмаџијску праксу и анализира у ситна цревца. Иако су неке ствари за мој укус превише практично-америчке, то је било јако интересантно аудиоштиво. И то сам преслушао три пута.

       Мало по мало, схватих да друм полако постаје мој университет. И да бих опстао у аули што дуже, јер су моје колеге камиони и аутомобили знали да буду каткад вицкасти, набавих половну кацигу, а нове рукавице и биц-панталоне, са предивним јастучићем, који је школску клупу знао да љубазно размекша. Наочаре! Без бојеног филтера, шта ће ми то њесра? Бело светло напред, црвено трепћуће позади. Флуо прслук сам већ имао. Једноставно, постао сам одговоран возач, ал’ што је најгоре, не зато што сам сâм по себи одговоран, него сваки пут кад би камион самоуверено прозујао поред мене, помишљао бих на сву моју децу. Ето, њих, макар, ради.

       Синоћ, баш, пролазим поред два полицијска пункта, лове пијане возаче, па ми један од њих, не пијаних возача, чак и добаци – Добро вече! Ваљда сам био толико регуларан и опремљен за ноћну вожњу да нису могли да поверују.

     А и ја сам, кад се под пуном друмском опремом угледам у одразу стаклене фабричке фасаде, помислим – Боже, какав фолирант…