Кинема корона

Болоња, уторак, 21. април 2020.

Сутра се враћам на посао. После, ево… четрдесет дана. Сума сумарум, жив сам, здрав, нисам набацио киле. Написах понешто. Пре тога нешто поразмислио…

Откакао сам кренуо да аргатујем у фабрици фотографија, пре шест година и четрнаест дана, писао сам једва ишта. Мозак и тело бивали су из дана у дан – смождени. Права је реч. Кућа-пос’о-пос’о-кућа. И Свети Викенд, највећи светитељ кап’тализма, институционализована слобода гаистлумпенпролетаријата. Мало одспаваш, мало ћалујеш, мало се забавиш, ако су звезде наклоњене – мало обљубиш, и – махт фрај! И то понављање седмице мрмота је оно што закреча мозак и навуче тешку маглу на њ. Врат спреман за пањ…

Наш ум тражи изазове. Тражи да га упослиш, томе се радује. Ако му не удовољиш к’о свој своме – почеће да те напушта… Алцхајмер и Опенхајмер, два у један – бесплатна испорука у земље потписнице споразума.

Мени је, руку на срце, корона учинила услугу у том смислу. А, ево, сада опет креће исцрпљивање… Срећа, Викенд је близу! Замишљам – немогуће је да ће се људи понашати исто као пре. Страх им се увукао у кости. Јер читава машина гура у правцу завршене друштвене атомизације, која, знамо, неминовно доводи до неконтролисане фисије и – папазјаније чернобиљског генотипа. Уместо једноставног јачања имунитета. Ал’ ’оћеш, то не би било профитабилно, ни политички, ни билгејтовски.

Једва чекам да поново будем међу колегама, јер, са мнозином имам здрав однос, радо се попричамо, макар и по површини сурфујушчи. Нема ту много простора за удубљивање, млади су то људи, многи без правог животног искуства, из средње школе скочили у фабрику. Али је енергија младалачка, заразна!

Вампиризам, пак, почиње с ону страну Мerdевине хијерархије. То је из времена мог синдикалисања. Говорио сам отворено шта мислим и Мerdевини, и колегама, што је Мerdевина осетила као неповољно за њено пословање, иако много мање него за ауторитет који се тиме доводи у питање. Па, ондак, сходно и реаговала кундаком. А ја сам је окитио китом јоргована.

Шта је било, било је, и то је за нама.

Кад сам видео да моје колеге уопште не занима да се, чак, и минимално позабаве својим радним контекстом, јер гледање шефкета у очи и аргументована критика подразумева аутоматско укидање могућности аванзовања у вјеки вјеков, а на аванзовање нико није гадљив, решио сам да причувам ово мало чрног џигера што ми оста. И, да ти кажем, сад мање титрам (са себе, наравно, лако и успешно збацујем свако седло), а и Мerdевина је скинула с мене већину очију. То је увек повољно. Ко зна? Можда, чак, и будем аванзовао?

Еле, враћам се задовољан на посао. Идем међу народе, Флипинце, Молдавце, Румуне, Паки-Бангладешанце, Мароканце, Тунижане и Талијанце. Биће то дивно ново посматрачко искуство.

А, најважније – враћам се у дневни бициклтрöниг, 36 кила чистог задовољства, ветра у коси и дугој нози боси, сунца и мушица, које ће да додају спортског изазова транспорту до шлајке. Мој радијус кретања се умнажа, самим тиме и могућност емпиријских дедукција. Добро прокрвљен, добро ознојен, свеже истуширан, слатко ћу да паркиран бедро на ерго-фотељу, штедро производећи мамипару љубитељу моде.

Ја радим у електричном излогу.

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: