У нас постоји бенд Оружјем противу отмичара.
Кратко писмо које је срочио члан дружбе надахнуло ме је да на папир спустим мисли што долетеше ми ко ласте с пролећа.
Како сам јединче али и сироче, а с обзиром на то какво мишљење или пак предрасуде преовлађују о јединцима и јединицама, најчешће бих се снебивала, кад ме ко приупита, да кажем да немам ни брата ни сестру рођеног.
Увек је поглед и прст осуде био упрт – размажена си, себична си, не умеш да поделиш. У каснијим годинама ти исти су говорили – све ће остати теби кад маторци цапну, а ја морам да делим са сестром, братом.
Не улазивши у (бизарне) појединости, јер „о покојнику све најлепше“, татко ми је био принудни сејач и није часа часио, нити прилике пропуштао, да прислони свога вршњака многијем женскињама. Извесна вероватноћа постоји да негде бивствује човек или човечица што по крвном сродству ми је „полу“.
Могуће је да из претходно наведеног може да се наговести жеља ми животна што неиспуњена остаће да и ја имадем сестрицу или брацу од исте крве. Ако је веровати Рудолфу Штајнеру – крв је сасвим особит сок. Међутим, и пре њега Гете је у Фаусту ставио у уста Мефистофелесу: „Крв је сок сасвим посебан.“
Сека и Брацо с којима сам највише друговала у детињству су из Звечева.
Утамничила ме је (и нас), невидљива, а од онога што човек не види плаши се. Истовремено, непознато га и привлачи. Ја њу не познајем, а она је непозвана дошла и насумично је упознавала народ како јој се хтело. То су она познанства која ти се урежу ко нож у столетну храстовину, за сва времена, била она лепа или ружна.
Панично се бојим да Корону већ волим. Ко сестрицу рођену.
Након 84 сата казамата, стра’ ме велик’ у’ватио и за гушу стег’о, а ваља удахнути свежега зрака, омирисати пролеће и ослушнути птичица пој…
Држите ми фиге, сапатници моји, кад је тако да толике пипке немамо да добацимо преко два метра и бацимо се у загрљаје једни другима.
Корона-циркус 
Многопоштована Ретка,
Не могу ти бити брат по крфу, али се пријављујем радо да ти будем брат по духу, ако ме желиш и ако могнем толико да добацим.
Изузетно пишеш и онеобичаваш, а ко не воли да онеобичава, не треба ни кремпите да мирише, а некмоли да пише и сестрама се и браћом незаслуженим/-ном дичи.
И ништа зато што немаш сестре ил’ брата. У теби се сабрала есенција (неразводњена) свега доброг бар за две особе.
Свака част, паметна Зверко!
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Драги Саша,
Данас, у рано поподне, мислила сам на тебе. Коначно, о да коначно, изгмизала сам напоље. Брже-боље упрегла мученог југишу и звиз у град. Не понесох фотоапарат већ овај фонтеле и дадох се у једносатни трк (Паркинг сервис као што знаш није променио режим рада; само се усклађује према режимима) по Дорћолу. Тако сам уфоткала једну на којој пише: „Сале, Сале…“ много пута и на још више места. Кажем си онако у брк – ето ти га Сале где год да кренеш.
Прочитала сам прво Крф иако је крф. То хисторија зове, а не море.
Сале, буди ми брат. По слуху, по духу, само буди.
Мало сам се зацрвенела (добро је да ми штогод зарумени образе пребледе) за ‘вол’ке похвале. Хвала ти до небеса плавих, а и да добацим са захвалношћу – васељенски.
Волим, много волим како ти пишеш. Одистински посебно и верујем, теби својствено – аутентично. Мало ли је радовање међусобном препознавању?! Ех, то је тек ретко.
Благодарим и многозахвална сам ти што си ту. Или – што смо ту.
С љубављу ти поздраве шаљем… не знам да ли ти шта дајем, али потврђујем ти да радост сусрета је обострана.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person