Лекино Брдо, 20. април
Јутрос, на Велики петак, сви носе маске на Душановцу. Добро, није сви, не баш сви.
Носим и ја, идем у радњу. Нема гужве, иако је 11 сати. Већ се препознајемо испод маски, одмах. Мало се попричамо Лела касирка и ја, сретнем и пар комшија, намигујемо, разменимо по коју реч.
Није леп дан – Велики је Петак.
Дан за убиство невиних.
После, око 17 часова, затварамо се у гајбе.
Размишљам о усамљеним, о онима који су сами, о пензионерима (као кад би нас стално помињали као раднике, или пролетере, или радно способне, или људе у добрим годинама – тако их маркирају у безличним тв емисијама…)
Ипак, гледам телевизију, али све мање ме плаше бројеви.
Мало ме плаше три дана кућног боравка – али знам шта треба да радим.
Пошто је Велики Петак, мислио сам да не тренирам.
Ипак, мало тренирам.
Све нешто мислим, боље ћу изгледати.
,,Неће људи моћи да те препознају кад се ово заврши“ – каже ми жена, поново.
Хоће, још како.
Субота
Дан почиње. Лоше спавам, али спавао сам и горе. Рецимо, у једном пристаништу у Грчкој, свега пар сати.
Или на улици, у Лондону, пре 24 године.
Или у камиону, надомак Сарајева, 1995. године.
А тек људи око мене; шта су они прошли, видели, доживели… Један из краја, један из Архангелска, један из Италије, један из Борче, један из Беча – а један је – мој теча…
Дан пролази: Читам, једем шпагете, умерено тренирам.
Мисли лете, али дан је потежак, а нарочито мисао да се не може чак ни до контејнера – и тако још два дана.
Увече, гледам пренос Литургије из Храма Светог Саве.
Стари Патријарх беседи, на крају.
Васкрс
Прелеп дан, по јутру се познаје. Доручак за шампионе. Мноштво честитки.
Тренинг из двапут. Разговори на тераси. Комшије праве журку, такође на тераси. Оре се Томине песме, па Светлана Величковић Ражнатовић, па неки модернији аутори, па Бајага… урлају моје комшије.Неком смета, неком не.
(жур је почео око 16, а завршио се око пола 12…)
Шаљем тонско писмо. То је кад снимиш свој глас па пошаљеш коме треба.
Тако је мени кум слао, па сад ја, пошто сам ушао у технологију (мало уђем али много више изиђем) снимим, па шаљем.
Нервирам се минимално. Добро је да није све по мери.
Читам, па оставим.
Тренинг, други део.
Лазање – добро је, да је боље, не би било добро.
Пишем и писмо за пословне обавезе, иако је необавезно.
Чека ме још доста посла, хонорарног, иако је хонорар још далеко. Цела ствар може да се оконча и без хонорара, али урадићу је, ако Бог да, свеједно.
Други дан Васкрса
Устајем, из трипут. Син пролази поред мене.
Кажем му, поводом разговора од пре неки дан, када сам га опомињао да буде вредан, да не би радио тешке, лоше плаћене послове:
,,Jели, оћеш ти да будеш касирка у Максију?”
(нек ми просте све касирке овог света, и Лела, и Гоца – не потцењујем тај мукотрпни посао, али сам рекао што сам рекао; бринем, као и многи други, и где треба и где не треба…)
А мали каже:
,,Таман посла. Ја ћу да будем касир. Ја сам мушко.”
Лепе су победе над очевима, па сам одмах позвао мог млађег брата, касировог стрица, да му препричам луцидан одговор.
Обрадовао се брат, савезник мог наследника. Држе се заједно, банда. Не можеш им ништа…
Замишљам сусрете.
Пишем, идем даље…
Корона-циркус 
Поштовани Бошко,
Јако ми пријају Ваша дубока посматрања, исказана једноставним и чистим реченицама. Ја се, например, увек упетљам и направим шпагете. Претпостављам да ви волите aglio, olio, peperoncino. Ја сам, силом прилика, више веџбао tagliatelle al ragù. Ето, видите, лако ме занесе гастрономија, а посебно шатрономија. Ти Ваши скази клизе као какова питка препеченица, која, тек, загреје кад у стомак сиђе, и не тражи другу, трећу, пету (јако важно).
А што се сина-касира тиче, мислим да је боље бити животом задовољан касир, него грки циган-професор, или колерик-политик високог ранга.
Срећа је, како то видимо у Вашим редовима, у малим стварима, коронарном очијукању, јер, пажња! маске ућуткују, те душа мора својим огледалом да говори. Зато, треба се умивати више пута дневно, отворених очију, да око остане цакло, а не само меко стакло киборг-камерице, двије пијавице.
Поздрављам четрдесетодневним поздравом –
Христос Воскресе!
Свиђа ми сеСвиђа се 2 people
Подсетили сте ме, Бошко, на сличне речи које ми је мајка упућивала.
Тада беху нека бенигнија времена, за нас клинце из 80-тих.
Моја Гордана ми је све потанко и у ситна цревца објашњавала зашто је корисно учити (осим знати) и заиста се потрудила, да би доживела – паф – кад сам сва озарена изјавила да желим да будем продавац сладоледа. Из тадашње велике љубави према једењу сладоледа. 🙂
Хвала што сте ме вратили на то сећање из детињства.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Стриц!
Савршено!
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Поштовани Бошко,
Придружите и мене пулу пријатности искусства читалачког при сваком сусрету са лахкоћом и једноставношћу реченица којом сказујете најдубље истине и хватате се у кости са тешким темама. Врви живот у Вашим, наоко, једноставним реченицама, али оно што ме фасцинира код њих јесте, што мислим да сам једном рекао, али понављање је Мати (свега, па и Мате Хари), што оне живе свој живот а опет, смислено и органски воде у живот сваке наредне.
Александар Нил се јест на крају одрекао својих писанија, ко зна, вероватно му је, да простите, доQрцхило свја па је одлепио, али је ипак пре тога рекао да иако из његове школе није превише доктора наука на друм изашло, на том друму је сусрео камионџију, бившег ученика, који је живео свој сан – то је хтео да буде и то је, срећан и насмејан, постао. И пошто је срећа лепа само док се чека (ово је тачно), битан је процес. Ако остваримо – стајемо. Битно је увек имати какав циљ.
Теча.
Битан лик. Можда битнији од зета – јер не постоји императив узајамног вољења. Он је један од оних случајних путника који уђу, непретенциозно, у живот и учине много доброг. Тако, на пример, на каквом породичном слављу издејствују некој хипотетичкој особи и његовом дебељушкастом хипотетичком другару из детства, преко везе, хрскаво печење, салату и сок, па се заједно сладе све у 16, у неслужбеној одаји, док остале званице на службеном месту окупљања још увек гладују.
Јелински фотос на коме посматрате портокалије, поста симболом, експресионистичким, чежње. И сећа на оно колико су далеки, а блиски, врхови Ураља, чрвени кораљи и црешње (како би рекла једна од мојије’ баба).
Христос Воскресе!
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person