40. дан – Рим

Болоња, понедељак, 20. ашрил 2020. – 2:23

„Ко на бицикло ак’ и мало седи,
више види но онај на дуван-дивану.-
ja повише нешто од вас видим,
то је срећа дала ал несрећа!”

До сад сам гледао „Рома” Куарона. Плакао као киша. Можда је и вино виновато.

Нема везе са Римом. Ни са Ромима. Ни са Циган-професором, како ме је Андреј дефинисао, откако сам штуцн’о браду „по интелектуалцам”, као ономад Ранко Мунитић. Име је кварта у коме је Куарон одрастао седамдесетих у Мексико Ситију. Куарон је снимио своје „Огледало”. Није о мајци, као код Тарковског, него је о дадиљи, спремачици, домаћици – о тој омни-фигури.

На моје велико чуђење, госпожа ми је јутрос, после моје упола непроспаване ноћи, честитала на српском – „Христос Воскресе”, рекла је. Нисам је погледао у очи – „Ваистину Воскресе”. Нисам се са њом потуцао јајима. Намерно – нажалост. Знао сам да је свих десет распуклих јаја с децом скуцаних – таштина таштине, ако с њом ни једно. Нисам могао. Слепо држећи се принципа дидактике. Овнови на брвну…

Цели дан је био у том ретроспективном тону. Тражење живота ван живота сведеног на четир зида и чекање да четврти ѕид падне. И не знам тачно како се десило да кренемо да листамо старе фотке…

Ну, да! Соја, моја сестричина, извукла је однекуд видео који сам снимио пре тринаест година, кад је имала непуних пет, и била код баке у школи, да учи ђаке да на енглеском броје до десет, иако на часу српског. Како смо се смејали…

Нема назнака да се Исус смејао. Он није био брат. Није био муж. Није био отац. Био је Син. И био је син.

Распеће Његово и смрт, најпре је родитељски бол. Отац је помрачио слунце. И грмео. Севао Васионом. Утерујући страх свакој твари.

Мајка је плакала. Ту, под крстом. Без утјехе. Са лицем у рукама, које је кршила, и лице и руке, немоћно. Гледајућ како дете, син – издише у мукама…

Андреј и мама су „мењали сезоне” гардеробера. Много прераслих ствари. Андреј је волео да зна шта ја мислим о неким старим облекама, које је ископао са дна материјалног сећања.

Шешир један. Од тексаса. Од Тексаса до Мексика, један је трептај. И један је ѕид. (Ћирилично „Ѕ”, у македонском, и латинско „Z”, у италијанском, имају исту фонетску вредност. Исти је звук – то је оно звучно „З” – „ДЗ” /dz/– то је тај звук). Ѕид, ѕвезда, ѕуница (дуга), ѕвер. Шешир. Од тексаса.

Одмах се сетим да је тај шешир носио 2012. на Сардинији кад смо први пут били. Њему први пут једна година, нама свима први пут на Сардинији, ја први пут преводим „Мартиролог” Тарковског с руског. (А сада први пут слушам тисоћ пута заредом понављану Исусову молитву, монасима из Валаама.) Први пути се не заборављају.

Налазим фотке из тог доба. Прецизно-прецизно. Сви се чуде брзини ископине из архива. Ја се одлично сећам, јер ми је Андреј, првогодац, тамо, у тој сардинијској кући, поломио екран на првом ајфону, 3-ге-ес, који сам нашао на улицу, бај давај!

То је тај шешир! Сећам се, јуче је било. Шта је време, спрам првих путева и беспућа? У галерију се мешају и фотке Сојине, сеја ми је дала телефон, свој сам строшио, а у телефону остале и неке њине, па их сачувах, да се не преваримо.

Ујак је, мајчин брат рођени, кад је са породом, после три и по године ратовања у Сарајеву, најзад успио да изађе, понео као најдрагоценије имање – фото-албуме.

„Без сећања човек постаје заробљеник нестварног постојања; испадајући из времена, он постаје неспособан за сопствену везу са спољњим светом и, другим речима, бива осуђен на лудило.” (Тарковски – „Вајање у времену”, пират-превод, с енглеског.)

Вибрирамо са Сојом и показујемо јој те фотке, којих се ни она не сећа. Фантоми из детињства. Ове су с клизања, ове са братучедима, јао! ове су са Скопје фешн виика, кад сам манекенкала! Смејемо се – Празнични дан. И госпожа из позадине, с кухињских врата, али се смеје и, тиме, слави. Велигден!

Оде Соја својим полицијскочасовним животом, а ми по архиву – копај, рови – и то – редом. Две породице, напоредо, у плетеницу светлописом уплетено. Како су моја дечица расла, и како је Соја расла. Пред нама – никада раније виђено сапостављање. Нови наратив! А кучићи су најслађи кад су мали.

Деца уче брзо из једног јединог и најважнијег разлога – не сумњају! Не троше ни умну, ни емотивну, нити икакву другу силу на то страние. Ако кажеш, пред вратима је слон, иду и отварају врата да виде слона. Крај. Зато проходају у првој години, проговоре у другој, засвирају клавир у трећој.

А Века је данас, однекуд, извукла црвену мараму. Свилени квадрат (лажно свилени), који сам по инстикту савио по дијагонали, направио троугао, завртео и добио тромараму, спој пионирске, извиђачке и гаучо мараме (коронарну маску не спомињем, већ је passé). Јер, био сам и пионир, и извиђач, и гаучо (то, на приватним журкама) и поносан сам на све то, као Пућин на царску и Совјетску и Русију, као и књаз Рјепнин пред сам крај свог себи одузетог живота. Цео дан носим мараму. Греје ми врат, прелаз је међ сезонах. И греје душу, прелаз је међ световах. Ни партизан, ни четник, ни Србин, ни Македонац. И партизан, и четник, и Србин, и Македонац, и Југословен, и Православац!

Одседесмо неколико сезона дечјег живота нетремице гледајућ и питајућ се јесмо ли то ми, или неки полипи и делфини. Талог увек истих дана ослепео нас за мекоту непоновљивог тренутка у личној историји. Пролазе крај нас, а очи нам у таблетама, ван љубави, сећаш се како је бледолики мењао огледалца за злато код такозваног Индијанца – Шошона и Црне Ноге, Чирокија и Беле Чарапе? Исто то, сад прилагођено дваеспрвом тржишту. И ћебад од пајла. И дуван од филипморисона. И ватрена вода од шећера. И вутрашиптарка, прскана тродонима. И све то бије ли бијело лице – летњи дан до подне.

Унисоно гледамо реликвије, остатке прошлости, трагове, видео, аудио, мумије, драге, које нас бачају у ту времепловштину, убеђују лако, јер смо вољни путовати. Седимо, бленемо, смејемо се, Вера у аутобусу у Охриду, за време провале облака која блокира саобраћај, каже – јебем му мища (хвала црногорјем за нов-старо слово-глас). Кикот-сузе! И због щущкавог „щ“, и због тога што сањамо отворених очију, незаборавно, и због – жал за младос’… Пој ми, Коштано…

Још претходну ноћ се десила чудная ствар. Сеја ми је дошапнула шифру за Нетфикс, због неког бугарског фиљма с Микијем Манојлем, који препоруча, и од њега се плаче, ка’е. Бугарски разбирам, ама ње сичко, па баталисмо, има само францески тилт, тај на туби, а на фликсу – никс. Али, случајно — „there’s no such thing as bad conincidence“, каже дебели појицаја у Линчова „Изгубљена аутопута” — боцнух трећу трећину филма „Двојица папа”, са брилијантним Хопкинсом у улози папе Рацингера и непознатог Архентина, у улози Бергоља, а у ствари, Велшанина – Џонатана Прајса. Архентина за време војне хунте, време детињства моје невесте. Зашто се то мени приказује? Али, то ради! Све мини-мало. Дијалози двојице папах. Ни клање, ни секс, а држи воду. Један се другом исповедају. Зашто овај не може да прихвати папилук, а зашто га онај хоће да остави. Исповести, да. После тога, помишљам да има наде за католике… Футбол, танго и социјална правда… (И мени кад кажеш – слон – ја отворим врта.)

Прибегавам библиомантији…

„Диже се Шћепан те се пољуби с Мркојевићем. Велика граја и весеље: поче народ коло водити: једно коло води један млади калуђер, а друго Симо Цетињанин (трговац которски):”

Коло, два кола – ију! Ју! Ју!

Спремачица-домаћица-дадиља-мајка Куаронова говори микстеко-дијалект, и то је титловано на шпански, који цепам. Остатак је филма на шпанском, који, како рекох – цепам. И, могу рећи, та моја инхерентна језичка способност, много појачава доживљај. Препознајем фразе којима би госпожа тепала децама, успаванке које су исте на целом хиспано јужном потезу, исте додолске пјесен. Ја то знам, ја сам и Мекс, ако треба – језик је корен културе, а култура тог језика је читава Америка југа, сем Бразила -портокаловог.

Сад, мало хвалоспева језицима:

Српски – матерњи. / Македонски – патерњи. / Енглески – империјални. / Италијански – силом прилични. / Шпански – љубавни. / Руски – преводни и црковни. / Филмски – немушти.

Опет и опет, књигу отворимо!

А у књизи, уместо Малог, Шћепана Малог – непознати људи на четир свјетлописах заборављених/пјанонапуштених у једној фотомашини у улици Сераљи у Флоренсији – и један полароид бачен, одбачен као недовољно приличан стварности, много жут и много сив…

И, та је Куаронова дадиља, црнобела – пуна боја. Мало изражајности, пунина животна – Бресон, Тарковски, и, сад, он – Куарон.

Плакао сам, кривио лице од плача…

Од вина.

Од вине.

Шта ли..?

Нема смисла анализирати. Морали бисмо леш изложити за час анатомије. А онај је жив. И узбрдо брс.

Са децом треба имати четворо очију и шесторо чула. А у „Роми” – четворо деце. Стална опасност… Вреба. И напиње.

Сјајан, сјајан филм. Светлео ми је ове ноћи. Захвалан на шпанском са јастука и са децама наученим. Могао бих и папа да будем, ако устреба за неки фиљм, па макар и документални.

А од среде се враћам на посао, јавила шефика у петак. Ко зна, можда је корона и званично испушена муштикла?

„Ко на бицикло ак’ и мало седи,
више види но онај на дуван-дивану.-
ja повише нешто од вас видим,
то је срећа дала ал несрећа!”