мелово месо

Христос Воскресе из мртвих!

Недеља. Дубока је ноћ. Јутро још далеко. Васкрс је данас. Васкрс је од овог дана, у коме је Христос заувек устао из мртвих, постао стална категорија. Васкрс Божанског у људском. Васкрс је од тог дана ретка, али ипак свакодневна појава, иако га ми обележавамо само једанпут годишње.

Не спава ми се. Читав велики петак и суботу гледам филмове. Бирам, али гледам у принципу оно што ми се гледало или што сам гледао, понављам градиво јер сам увек био лош понављач. Остао је само још један филм. Гледао сам га два пута до сада. Једном у биоскупу, други пута овако, на неком компу.

Страдање Христово извесног Мела д’ Гибсона. Да ли је ово најбољи филм о страдању Христа? Нажалост, филмски гледано, изгледа да јесте. Гобсон је имао јасан циљ. Ране Христове, издају Јуде, монтирано суђење, свеопшта крвава слика страдања, то је до те мере крвава и страшна апотеоза мучења и страдања, да сам и после два гледања имао исти осећај као да сам на неки начин кроз то страдање осетио и доживео сав физички аспект Христовог страдања. Смета ми поново приказ Лукавог. Мање ного раније, али смета. Све је натуралистичко-документаристички приказано сем њега. Он штрчи. На неки начин квари натурализам до те мере да онда све одлази стилски у тоталну фикцију. Да ли је био неопходан? На овај начин? Као да је упао из неког лошег хорора. Као да му по ни једном параметру није место ту. Међутим из неког разлога сад ми стварно много мање смета него раније. Усредсређујем сву своју пажњу на Христа, на његову мајку, апостоле, на јевреје који му наносе теже и дубље ране од римљана. Римљани га мељу на машини за млевено месо, али јевреји га мељу на машини за млевење духа. Гибсон је оштар по овом питању. Да ли се може бити другачији? Јврејески свештеници, народ, њихва телесна гарда, сви заједно су стављени и распети на овај Гибсонов целулоидни крст. Ретки су пједници, на трункицу позитивни, али само тиме што се замисле над тиме што виде, над тим Христовим мукама, позитивни су само самим својим нечињењем и не учествовањем у овом свом општејеврејском ”масовном” злочину разапињања Христа зарад своје верзије истине. Зарад своје светости, праведности, правичности, зарад своје величине.

Плакао сам. Плакао сам и раније сигурно на том месту у филму само сам заборавио. Плакао сам кад мајка подиже сина и помаже му да подигне свој крст и настви даље. Она је за тренутак стала. А онда одлучно помаже сину на путу до свог оца. До нашег Бога јединога. Плакао сам још једном, кад рсапети Христ са крста каже мајци, свтеој деви Марији да сада гледа сина свог, светог апостола Јована, а њему каже да гледа мајку своју, деву Марију.

Никад нисма питао владику Григорија шта мисли о филму. Читао сам један његов сценарио који је писао у четири руке са Ниџом Пејаковићем. Била је то прва рука, добра прва рука. Седели смо у епархијској башти причали о сценарију, а он је питао шта мислим ко би био најбољи редитељ за егзекуцију тог сценарија. Није ми Гибсон био ни на крај памети. Био је већ снимио Страдање Христово. Не знам да ли је владика успео да дотури сценарио до Мела. Не знам ни да ли су га завршили он и Ниџа. Бојим се да нису, јер је Ниџа отишо после тога на једну страну, а владика на другу. Али Гибсону би тај сценарио легао, то је сигурно.