Изолација 08

20.04.2020. Кукурикухил, Београ. Време ходања за данашњи дан 60 минута. Пређено 3,95 километра.

Страх од псеће речи код мене ће увек бити јечи него страха од короне. Шта би ми пас рекао кад би решио да проговори? Кад би пси добили моћ да нам се обрате. Човеков најбољи пријатељ кроз векове. Шта би нам рекли? Поготову у ова последња времена. Никада није било више њихових шетача, чувара, дресера, узгајивача, као што их је сада. Шта би они све рекли о нама кад би проговорили само на час? Биле би то можда страшне речи. Можда би биле и дивне. Не знам. Зато сам све своје пасворде записивао од скоро у једну свеску, негде пред њен крај. Да их не би изгубио, или заборавио. Да ми не побегну као пси без повоца. Онда морам да пријављујем да сам их заборавио, да правим и да измишљам неке нове псеће речи. Или што је још горе, да ми помажу неки потпуни туђини да их поново пронађем, реконструишем, да поново успоставим контролу над њима. Не хвала. На једној целој страни били су сви моји пасворди, сем оних банковних. Њих сам држао у телефону. Већ ми се десило да ми један телефон тако цркне, и да онда морам све опет Јово наново. Банка, упутство, инсталација, апликација, верификација, код, пасворд… Мораћу и њих да упишем у ону свеску. Да ми не побегну са повоца…

Пре тачно пет дана од данашњег дана табанао сам у Раковицу ташти по пен-зију. Са Куурикухила, низбрдо, низ Маричку и Лисичји поток, до поште у Раковици, има нешто мало више од 5 километра. То је најближа пошта, која покрива целу Раковицу, којој и Кукуриковц по већ утврђеном општинском распореду припада. Ове две мање, на Лабуђем хилу и ова наша ”пиколо-пиколо” пошта, су замандаљене са доласком короне. Ових дана су пензионери добили целу пензију плус ”бонус за корону”. То им је награда за кућни притвор који живе од почетка проглашавања (из)ванредене опасности. ”Бонус” од 4 миље динџи. Са молбом манипулативних властодржаца, или поткастом, да не забораве ко их се сетио, све заједно уз дискретну молбицу да обавезно забораве ко их је претходно тамо стрпао. Пензионери су данас свакако били расположенији но иначе. Редови су били знатно већи него пре 20-ак дана када сам у ту исту пошту први пут табанао днас поновљеном џадом. То је уваженој госпоја ташти тада био други део мартовске. Кад сам видео ред, умало се не по-врнух уназад без обављеног намерењија. Уствари била су два реда, један није био велики, бо је око 30-ак метара дуг, што значи неких 15-ак људи у њему, али тај је био за пошиљке, док је за остале услуге ред био најмање 80-ак метара. Кривудао је и вијугао све до улице, па низ тротоара спуштајући се у једном тренутку на улицу, јер је неки бизгов ту на тротоару паркирао своју моторну запрегу. Ред је настављао даље, све заобилазећи ту препреку на тротоару, па опед назад на тротоар и њиме још једно десетак метара даље. Мислио сам да ћу да загинем сигурно пар сати. По мојој слободној процени било је ту доста више од 40-ак људи, јер су у неким деловима реда људи били згуснутији, тачније ни на једном свом делу овај ред није поштовао прописану безбедоносну дистанцу између два своја суседна чиниоца. Нигде није било ни приближно 2 метра међу људима. У најбољем случају је негде-негде било мжда до једног метра растојања, али углавном је свуда било и мање од тога. Са табанањем сам како тако стајао океј, али са стајањем сам био доста слаб, поготову на табанима. Међутим на моје изненађење ишло је доста брже. За 40-ак минута сам завршио операцију ”таштина-плата”. Тачније пензија, али сад кад нико ништа не ради у овом својеврсном корана-курац-лимбо-стању и сви су кућама, пензија и плата му дођу ко исто срање, па чак и кроз исто грање. Не радиш ништа, а примаш нешто. Па сад крсти га како оћеш, пен-зија, пла-та, јебесе Великом Кучету за та наша просипања муд(р)еса. Ред за пошиљке је ишао далеко спорије. Исти људи су били на истом месту кад сам прешао својих 80 метара и стигао до улаза. Унутра смо улазили један по један. Тачније један по шалтеру. За пошиљке је радио један шалтер, а за нас остале три комата. А рекох тада себи, у томе је значи цака брзине смицања редова. Добро је што ташти нико нема да пиша, а ни она исто тако нема коме. Иначе награисо би ко Црни. Црни је пас луталица са сталном адресо боравка код контејнера преко пута наше зграде на Кукуриковцу. Он је једаред појурио нашој Ленки у сусрет, а да претходно није погледао ни лево ни десно кад је прелазио раскрсницу. Тад сам поодавно усвојио наш кућни обичај, који иначе практикујемо сви заједно, породично, а то је кашњење свуда и у свакој прилици. Најчешће сам каснио редовно кад водим децу у школу, или вртић, али сам обичавао да увек са собом водим и Ленку са собом у то кашњење. Ваљда сам тако изгледао себи оправданије у очима других родитеља, наставника, васпитача, учитеља. Ах па он води два детета, или три, што је бивало све ређе, и кера. Нормало је да дете касни у школу, друго у вртић, отац на арбајт. Живели смо још увек сви скупа у Кукуриковцу, што се подразумева за овај наратив. Тог јутра журили смо средњи синчина, Ленка и ја, да развеземо прво синчигу до школе, па онда Ленка и ја соло у шетњу и набавку. Заволео сам да ми тако почињу дани, тзв. ”три у један” за добро јутро, тако сам то звао. Кафу не пијем, али добро звучи. Углавном непијем, а добро звучи углавном у маркетиншком смислу. Три функције одједном најмање је што могу од сабајле себе да частим. Испосатвиће се са ове дистанце да је заправо било доста више од три функције за то конкретно јутро. Жути рено Клио је пројурио нама испред носа, једва сам на повоцу задржао Ленку, а синчину за руку, чврсто га стежући и вукући уназад, користећи своју властиту руку као други поводац, јер су и они радосно полетели Црном у сусрет, исто тако непогледавши ни лево ни десно. Чуло се само једно тупо туп и Црни је остао на сред раскрснице, док је Жути Клио (жути жутују, а црвени и црни путују) отишао својим путем. Гледали смо пар тренутака Црног који се тресао у самртничком ропцу на сред пута. Ленка је зацвилела око њега, а синчуга какавом нам га је само Онај ко о нама води рачуна, сво време, несебично подарио, заплакао се. Узех Црног који је последњим животним трзајима уринирао исецкано по себи и асфалту. Била је већа барица његове мокраће од барице крви на месту где је оста да лежи након ударца аута. Пренео сам га на тротоар. Питао ме је синчуга оће ли Црни да преживи. Кажем да хоће да ће да буде добро. Убацио сам Ленку и њега и ауто. Журимо у школу. Он све време плаче. Бодрим га да ћу чим се вратим да ставим Црног у ауто и одведем га код ветеринара. Што то нисам онда урадио одмах? Зашто сам га оставио на тротоару? Зато што сам знао да од тога нема ништа. Али моје обећање је помогло да синчина престане да плаче и оде ипак на крају у школу. То је оно што се броји. Једна обавеза од оне три је обављена. Остају још две. Ленку нисам шетао. Набавку сам прескочио. Јурим назад да испуним обећање. Обећање дато детету искочило је сад испре ове преостале две обавезе,планиране и жељене. Јурим дакле назад да склоним Црног. Да га сакријем да га дете не види, да га никад не нађе после школе, да могу да кажем, да слажем, да је све добро. Да је Црни код ветеринара. Кад ја тамо, а оно међутим. Црног нема на месту где сам га спустио. Обилазим контејнер чисто да проверим да га неко већ није ”сахранио” у њему. Враћам се назад и као искусни индијанац сагињем се до тла. Посматрам то место на коме сам га спустио. Уочавам малу крваву флеку, али и мали траг, само пар капи крви, које воде у једну страну од те флеке, ка оближње паркираном аутомобилу. Сагињем се испод аута и тамо ме истог тренутка огреја Црно сунце. Црни је сам одвукао своје тело тамо, на предњим шапама. Задњим својим трапом није командовао. Да ли да се сакрије, не знам. Тешко сам успео да га извучем одатле. Пажиљиво да га не повредим додатно. Ставио сам гау гепек аута и повезао код најближег ветеринара за ког сам знао. На Видиковачкој пијаци. Ветеринар је отварао тек у 10 сати. Преко пута је био пет шоп, па сам ушао да питам да случајно не знају за некг другог ветеринара. Срећом продавац је био ветеринар који није имао посла те је радио као продавац хране за мачиће и кучиће. Одмах је погледао Црног и саветовао да га одвезем у Ветерину Београд. Знао је сигурно да они раде. Најближа њихова станица ми је била код Панчевца, што је у односу на Видиковац други крај града. Отишли смо тамо Ленка, на задњем седишту, Црни у гепеку, а ја на возачком месту. Један ветеринар и један техничар су прегледали Црног. Узели су све податке. Моје као и Црног. Црни је био чиповани примерак лутајуће пасмине. Тако да је био у њиховом рачуналу. Мене нису имали унутра па су ме убацили. Ту сам од њих сазнао да се немам чега бојати да Ленка не закеви од Црног, јер се он само игра кад наскаче на њу. Црни је био стерилисан. Што је иначе уобичајена процедура за његову пасмину. Да би се контролисао њен природни прирашатај. Тако ми то објаснише тада, те тако преносим даље. Оставили смо им Црног и најзад се упутили у планирану шетњу и набавку. После скоро месец дана док сам био са Ленком око зграде, зауставио се један ауто Бг. Ветерине код контејнера. Довели су назад Црног. Деловало је као да се потпуно опоравио. Мало је вукао задње шапе. Нашао сам неки повећи плексиглас и у једном пролазу углавио га у грање поред, тако да сам ну направио свод испод кога смо му увукли већу кутију, унутра прострели ћебе и са две чиније испред, направили му прави дом какав се само пожелети може. У том пролазу је било десетак кућа са једне и исто толико са друге стране. Највише је о њему бринула једна васпитачица, а он је њу свуда пратио. Онда су јој се комшије жалиле, па му је кућа поново била пребачена назад код нашег контејнера, 10-ак метара даље. После сам од дебелог фризера, чије је салон преко пута поменутог контејнера и комшике васпитачице, чуо да је Црном поново пао задњи трап, да су звали Бг. Ветерину и да су га овај пут одвели у Падинску скелу. Кажу ми да пси који оду тамо, да се оданде не враћају. То им је последња станица. Са свим овим детаљима нисам упознао никог у породици. Једино сам кућу Црном био правио заједно са децом. Међутим после неког времена ето ти нама Црног поново. Сад је био у још бољој форми. Задње ноге је тек неприметно вукао и то само кад се затрчи више него што може, покушавајући да стигне остале луталице из краја. Ту је и сада. Редовно ординира код контејнера, и сви га воле. Пре њега је била у крају Белка. Исто тако вољена и пре свега цењена. Била је огрома бели пас исте те пасмине, који је највише времена проводио на травњаку преко пута контејнера. Женка која се није бојала никога и која је суверено господарила читавим крајем. Штитила је мачке од свих других паса. Тако да је тај контејнер који је сада станиште Црном, уствари био мачија територија пд директном супревизијом Белке. Кажу стариј људи, људи који су дуже од мене у крају, да је Белка имала 18 година. Само се једног дана није појавила на травњаку. Испод четинара, где је иначе лежала по цо дан. Свуда око ње је било костију и хране у изобиљу, јер она није могла све то да поједе што јој сви редом остављају. Гостиле су се мачке и наша Ленка. Црни се појавио недуго након што је Белка угинула. Пронашла је једна бака која је иначе чувала и своје мачке, али хранила и све ове из контејнера, у свом дворишту кад је ујутру отворила врата. Белка је била мртва на њеном прагу. Обично кажу да пси умиру далеко од очију људи. Белка је желела да је неко добар пронађе.

Занимљиво ми је било када сам скоро открио да је спољна страна зида око Кукуриковца заправо офарбана у црно. За разлику од унутрашње стране која је била бела. Размишљао сам зашто је то тако, и једини закључак до кога сам дошао јесте да је том спољашњом бојом хтело да се да до знања онима који улазе у град да их ту ништа бело не чека, него чак супротно од тога, да ту једино што могу да нађу је нешто црне боје, да ту свеопште црнило влада. Желела се ваљда тиме повећати стопа одбитка гостију, како оних ненамерника, тако исто и намерника, јер овај град је већ одавно постао пренапућен. Пренадувани огромни црни балон унутрашње белине. Са друге стране, унутрашњом белом бојом хтело се исто тако психолошки утицати на оне унутар зидина, да се генерално ублажи постојање тих бедема, и да се онима унутра сугерише том бедемском белином ка њима, да су они тек салучајно ту, мислим бедеми, да су ето скоро потпуно неприметни, готово невидљиви, а уз то и штите нас све заједно који смо унутар њих од спољњег утицаја. Те их не би ваљало напуштати. Поготову не у доба курчевите короне.

Бедеми Кукуриковца, њихова унутрашња страна која је до скоро била потпуно бела и некречена графитним рукописима.

Шта ти је живот, а шта ти је судбина. Ленека је луталица, сличне те неке величине ко и Црни, само је браон боје. Нађена је у Аранђеловачком централном градском парку док сам натакао минералну воду. Тачније деца су је нашла у неком жбуну. Моја Су се раније јако противила сваком мом предлогу о кућном љубимцу псу. Разне изговоре је примењивала, углавном везане за одржавање хигијене, са нагласком на псеће длаке. Нисам никад ту улазио даље у размену аргумената. Овог пута она је дошла мени заједно са децом да пита шта мислим. Мислио сам што и увек, да је то добро, пре свега добро за децу, а искрено још боље и за тебе, али јој то наравно нисам рекао. Ваљда ће напокон схватити кад не буде могла више да се избори са манијаклно-суперсонично-хајфај хигијенским нормативом који је увек сама себи, а богами и свима нама, постављала високо изнад онога где можемо и где желимо да добацимо, да треба мало и да попусти. То је било оно златно време Аранђеловачког аквапарка док је још био отворен и за госте који нису одседали у хотелу Извор, у чијем је власништву био и поменути аквапарк. Одвели смо Ленку код локалног аранђеловачког ветеринара да видимо да није нечија. Кад смо сазнали да је ничија и слободна за удомљавање, те да по величини шапе неће пуно да расте, одмах смо је пригрлили. Ту у колима на путу назад из Аранђеловца ка Кукуриковцу, фасовала је своје име. Кум је био средњи синчина. Прво је предложио да се зове Милина. Што је морам да признам јако занимљив предлог, за који сам једини приложио свој гласао. Подсетило ме је то на име мачке у филму ”Смрт господина Лазарескуа” Кристиа Пуиа. Мачка господина Лазарескуа звала се Мирандолина. Иначе то ми је био омиљени филм из тог савременог румунског таласа који још увек траје. Како је име Милина одбачено већином гласова, од три наспрам два, синчуга је дао свој други предлог, а то је Ленка, који је одмах био усвојен. Још увек ми је помало жао што у парку не могу да јој добацим ”Милина дођи овамо!”. Дешава се ретко, али се дешава, да наиђемо на неку девојчицу која се исто зове Ленка, па ми је онда мало глупо да се нашем псу обратим поименце. Онако, да се зове Милина, звао би је и кад треба и кад нетреба. И овако је добар пас па је сви знају и воле, онако била би псећи селебрети, што се каже.

Не кажу за џабе да је добро име пола посла.

3 мишљења на „Изолација 08

  1. Priča koja greje dušu. S uživanjem sam se unela. Za život jednog mačka sam se borila zajedno sa veterinarima oko mesec dana. Izborili smo se, jer je i on želeo da živi. Mačak koji je pobegao od kuće i rešio da sebi nađe odgovarajući dom. To se ne odbija. Uvek su me životinjke birale. Osećam se počastvovano zbog toga.

    Grlim Lenkicu i Crnog, na mnogaja ljeta.

    Liked by 2 people

    1. Зато си ти Ретка Зверка! Између осталог… Треба заслужити ту зверињу реткост. Треба је придобити духовно. Није то лако. На крају постати је свестан као своје аниме. Животиње су вредне барем исто толико колико и људи, а неке имају много више духа од неких људи. Нисмо ми довољљно драсли њима, да би смо их разумели и схватили до краја. Оне нас јесу прихватиле, па чак и оне ретке врсте које смо довели до истребљења, али ми њих нисмо. Бојим се да глобално никад и нећемо… Све док не нестану, а онда ћемо да им правимо холограме и остала наша срања…

      Liked by 2 people

      1. Мехиканче, неки животињак јесам.

        Знаш, како се сјединимо. Како они све знају. Кад им причаш лепо… по нежности гласа… осећају… вибрирају… жмиркају… имам и мачку (у ствару има она мене) која пева…

        Не требамо ми њима, као ни природи. Потребни су они нама.

        Ехххх, шта да ти кажем… осим да звирнеш да ли Црни има свеже воде… 🙂

        Liked by 2 people

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: