Живот и смрт холивудског каскадера 74195

Живот и смрт холивудског статисте број 9413 је холивудски филм. Овај филм спада у филмску експресионистичку сатиру. Филм су заједно створили српски сликар, филмски теоретичар, монтажер и редитељ Славко Воркапић и француски новинар Роберт Флори. Филм је сниман 1927. и 1928. године у Холивуду. Сматра се првим експресионистичким филмом у америчкој кинематографији. Број 9413 из наслова означавају године рођења Славка Воркапића (1894.) а број 13 означава број долара колико је имао Славко у џепу* кад је стигао у Америку. Филм је премијерно приказан у вили Чарлија Чаплина на Беверли Хилсу. **

*доларе немам, али неке ситне евре које имам код себе, кад конвертујем у динаре па онда те домаће ђенге у американску валуту, то му је то… мање више…

**Извор Википедија

Правим мали филмски маратон у пар дана. Ништа друго ми не преостаје у овако кљакавом стању. Присећам се неких ранијих маратона. Оних на ТВ-у. И оних на великом платну са лажним новинарским акредитацијама, или правим у неком тренутку, али углавном лажним. Некад се гледало и по 7-8 филова у дану на великом платну. Некад и више од тога у кући на ТВ-у. Могао сам увек да гледам све, и да у свему пронађем нешто занимљиво. Још увек је тако.

Скорсезе је уморан. Филм траје три сата и све време се чека финале и оправдање за та три сата. Изостаје било које оправдање и разлог за ова 3 сата. Сећам се Разјареног Бика, Таксисте, па и по неког још од његових многобројних филмова, за које је разлог њиховог постојања био блиставо јасан. Или је то само тако изгледало. Не волим Адама Сендлера. Не волим ни Џулијен Мур. Волим Метјуа Меконахија. Адам Сендлер је одличан у Нетфиксовом филму, иначе кад видим на шпици Нетфликс изађе ми кита на глави. Џулијен Мур је одлична као Глорија Бел. Финале овог филма ми је легло. Глорија Бел је онакав женски лик какав недостаје данашњим филмовима. Меконахи игра уврнутог песника у филму који сам са задовољством одмах избрисао након гледања, и кога се никад више нећу сетити. Запамтићу само да ћу на даље са резервом гледати на избор филмова у којима се појављује можда један од омиљених мојих глумаца данас. Ту је пар филмова по задатку јер су били на ФЕСТ-у, или ФАФ-у, желео сам да их гледам, а нисам, па да се надокнади. Нису лоши, али нису ни ништа посебно. Светионик је прецењен. Сем атмосфере, која доста дугује самој локацији, као и глуми, те црно белој фотографији, овај филм ће брзо потонути у заборав. Као и прича о разводу Јохансонове и Драјвера. Боје данашње кинематографије брани Теренс Малик. И то како! Не знам одакле ми то да сам почео филмове да ценим на основу тога да ли могу да их пратим и колико, тј. како, ако искључим титлове, или искључим текст, дијалоге, нарацију, као нешто што уопште треба пратити. Филм је мало рећи одличан. Гледао бих га одмах опет. Ту су и неки стари асови које сам хтео да призовем у сећање. Са задовољством. Филмофи Апичапонга, затим кинески Миленијумски Мамбо, добри Румун Кристи Пуи и Смрт господина Лазарескуа, а посебно сам се радовао Ичију убици, јапанца Такаши Микеа. О Такаши Микеу сам 2011. писао неки рад, на не мало страна, али до тог тренутка његов опус је био стао на неких 70-ак филмова, од којих сам успео да погледам између 40 и 50, тако да је мало рећи да сам преценио себе и то своје писаније. Ових дана сам био бацио око на цифру до које је стигао. Пробио је магичну бројку од 100 филмова. Тачније режирао је 101 целовечерњи играни филм! Сигурно се неће зауставити на тој цифри. Било је година у којима је режирао и по 7-8 филмова. И то каквих филмова. Углавном је у питању тешка жанровска артиљерија. Али кад се помне жанр и Такаши Мике, то је увек нешто између, нека комбинација која пре тога није постојала, бар не на тај начин. Ичи убица је до те мере насилан, бизаран, садистички филм, да то превазилази све границе, а опет тако брилијантно духовит, смешан и црнохуморан. Поменућу само једну сцену, мада је таквих сцена на претек. Један од вођа јакуза због грешке коју је направио понуду у знак искупљења не свој мали прст, по јакуза традицији, већ свој врх језика са све пирсингом на њему. Кад одсече свој језик и понуди га супротном клану који не зна шта да ради са тим патрљком, њему тог истог тренутка звони телефон на који се пословно јавља без парчета језика који је управо себи одсекао. Он нешто мумла у слушалицу док је немогуће не насмејати се тој ситуацији. Вреди погледати још доста његових филмова, пре свега Гробље части, Аудицију, Посетиоца Ку, који је парафраза Пазолинијеве Теореме, Агитатора, Породицу Катакурис…

Ево у наставку једног потпуно другачијег документарца о потпуно другачијој фабрици ”снова” (и несамо о овој фабрици-озбиљно штиво за буџење свести), за који сам помало у чуду како опстаје на туби, сем уколико се не ради о унутрашњој тубовској аутосубверзији. Могао би се назвати и ”Каскадери узвраћају ударац” као и ”Живот и смрт Холивудског каскадера”. Ставио сам своје бројеве по узору на Воркија, али свако може своје… такође по узору на Воркија…

2 мишљења на „Живот и смрт холивудског каскадера 74195

  1. Поштовани Мехико Манче,
    Читам последње три приче и одличне су. Размишљам где бих пре прокоментарисао и похвалио (ако је битно). Одлучих овде. Зато што још нико није прокоментарисао, па да не затрпавамо превише једну причу, а друге да остану запостављене.
    А и зато што си евоцирао (надам се да не замераш што ја ‘вако, на ,,ти“; ако замерате, праштајте) пријатна сећања на маратоне у којима радо учествујемо.
    Пасја реч – нисам у први мах одмах прочитао ,,пасворд“. Одличан обрт.

    И хвала што си поменуо госу Лазарескуа (а и сва друга битна нам филмска искуства). И мени најбољи савремени румунски филм. А тако препознатљиво говори о свима нама.

    Срдачан поздрав Кукурикухилу с оне тамо, још даље стране далеког Панчевца!

    Liked by 2 people

    1. Драги Саша,
      мени је велика част шо делим ове странице са свима вама. Хвала на лепим коментарима. Мене ових дана тешке муке спопале па мало могу да седим, ретко лежим, и све време сам малтене у шетајуће-стојећем ставу, а ту нема моног услова и концентрације за ову нашу работу. Пробах и са аудијо тефтерисањем, али се показало непрецизним па ми ту оде пуно времена на исправке оног што је програм чуо како је већ чуо…
      До скоро ми се адреса у личној карти водила на Соње Маринковић, а то је љута Борча. То је био стицај неких ванредних околности. Тако да знам и волим тај крај.
      Леп поздрав свим Борчанима од свих Кукурекаваца!

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: