Разулареност

Културо, именом се твојим зовем, нарочито кад си у шали прозвана.

На Велики Четвртак ишла сам с мужем у куповину намирница. Лакнуло ми је што нисам дуго чекала у реду. Не подносим чекања у редовима. Не подносим ни куповине. У продавници, где обично стоје колица, стајало је једно велико ништа. Метална колица која сам искала су управо она што их сакупљачи секундарних сировина фурају по крају док брсте по контејнерима.

Оптрчавала сам редове рафова као кер отргнут с ланца за којим се исти тај ланац вуче и чангрља. Сва искежена. Заштитна маска за једнократну употребу је прекрила неблеферску ми њушку. Врло префињен речник је сиктао с погане ми језичине. Признајем, прорадио је у мени курчевити покојни отац и сви такви преци, уз незгодну нарав која ми не мањка.

Мужа сам као заморца држала на телефону да слуша оно од чега му је иначе зло. Директан пренос моје борбе за колица. Одрешито сам му рекла да ћу да отмем некоме колица ако ми их не дају. Рекао ми је: „Шта хоћеш да урадим? Да ли да дођем? Можемо заједно да носимо.“

Последње што је изговорио ми је подигло живац као кад припесничиш „крушку“ у луна-парку да цело село види колики си снагатор.

Да хоћу да носим или да носиш, била бих магарица или ти магарац или бих утерала магарца у радњу с бисагама. Да носимо заједно? Да се носиш и ти и ови овде у радњи што се праве блесави.

„Чекајте да се ослободе колица!“, касирка ме је посаветовала.

Врага ћу да чекам. Ушла сам у део где је незапосленима строго забрањен приступ и тражила шефа. Добила сам одговор да је ту негде, обучен у плаву кошуљу (лудачку?) и да га потражим у радњи. Како да не?! Калибрисаћу видик само на плаве кошуље уз услов да видим кроз рафове. Одлучила сам, продраћу се из петних жила и дозваћу шефа, и то сам дотичној и саопштила. Добила сам одмах колица.

Куповина је протекла у стилу у коме је једна жена коментарисала а ја чула ехо својих речи.

„Ово куповање ан гро је неописиво смарање. Нарочито кад мораш.“

Не морам/о, али морам/о. Хоћеш-нећеш сличан сценарио те чека и у другим радњама. И не само радњама у којима су намирнице.

До касе сам се довукла ко пребијена. Бога оца сам натрпала у та несрећна колица. Поново сам позвала мужа. Добила сам усмени аусвајз да ће га пустити унутра да ми помогне око паковања. Речено – учињено.

Новопрописане мере налажу да колица не смеју да се извезу до кола. Молим? Објашњење је једноставно. Купци краду колица. ‘Ладно сам оставила координаторки реда и нереда своју нечиповану личну карту да бих робу превезла читавих 100-тинак метара која су јој у видокругу. Уз враћену личну карту, напуњен гепек, са мужем за воланом, упутили смо се у следећу куповину.

Проклети да су они који су затворили пијаце. Стојим у следећем реду због зелениша. Беснило ме је прошло али сунце ми је немилице спржило мозак, што је допринело осећају да сам ко пијана кокошка. То донекле и има смисла. Заиста личим на украсну кокошку како ми седи израстак џикља из дана у дан. Углавном се осећам ко магарац и увиђам да било шта што изговорим представља обично њакање.

Да ми је да сам Апулејев Златни магарац.