Великосуботње повечерје

– Куц, куц…
– Ко је?
– Ђаво с неба.
– Шта вам треба?
– Једно јаје.
– Које боје?
– Златне.
– Немам.
– Шта имаш?
– Црвена јаја.
– Кокошко, глупа!!!

Лонгине, ниси му копљем срце пробоо, још се копрца на крсту, а казују да си му муке скратио пробивши га у ребро.

Истина лежи у гробу. Свачијем.

Људи су ти који зла чине. Одувек сам сматрала, тачније била уверена, да је највећи усуд човека да се избори са злом у себи односно да се бори, јер је то доживотна борба. Свако носи потенцијал за злочињења у себи.

Тада сам поново отворила корице књиге „Људи лажи“ од Скота Пека. Допао ми се приликом првог читања давних тинејџерских година, а и година и година касније, увод у књигу; цитирам краћи део: „Лако је мрзети зле људе. Али сетите се савета св. Августина да ‘треба мрзети грех, али грешника треба волети.’ Када откријете да је особа зла, сетите се: ‘Ја сам овакав због милости Божје’.

Обележавајући неке људе као зле, ја очигледно доносим сурово критичан суд о њима. Мој Господ је рекао: ‘Не суди да ти се не би судило.’ Овом изјавом толико пута цитираном ван контекста, Исус није мислио да каже да никада не треба судити о свом ближњем. Јер рекао је и ово: ‘Лицемерје, извади најприје брвно из ока својега, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата својега [Јеванђеље по Матеју 7: 1 – 5]. Оно што је овим мислио да каже јесте да другима треба да судимо само са великом пажњом а да пажња према другима почиње пресуђивањем самом себи.“

Најгрђе је стање равнодушности (нирвана) пред свачијом муком, патњом, боли, јер све нас се тиче. Достојевски је у уста старца Зосиме у делу „Браћа Карамазови“ ставио: „Сваки је човек пред свима и за све крив.“ Наш је задатак, наша је обавеза да управљамо, уз Божју помоћ, себе на добро.

Мислим да шта год да човек (настоји да) трезвеноумно искаже увек ће у себи носити макар мрвицу осуде, почевши од наобичнијих ствари (тзв. ситница) до оних сложенијих.

Супротности се привлаче намах (као краткотрајни бљесак), а сличности се радују и расту заједно. Питање, тј. осуда која је упућена Богу и његовом допуштању и недопуштању несрећа је питање многих када их несреће задесе. Зашто, Боже? А шта кад је добро? Има ли тада, хвала и слава Богу? Бог нам је дао слободну вољу. Имамо (у себи) Христоса Логоса. А шта би човек хтео? Да Бог буде одговоран за сва лоша чињења и истовремено када се ради о добрим делима човек се размеће и маше њима у свој својој таштини?!

Изгледа да смо (под)свесно занемарили толико тога и обезбожени богови постасмо самима себи.

Послушај песму која душу крепи и радошћу и благошћу је исцељује.

Фото: Олга Николић

One thought on “Великосуботње повечерје

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: