Рад, пре, и после…

[Време читања: 4’ 32’’]

Има разних догађаја и доживљаја на раду, и рад носи човека; људи често оправдају своје постојање неком службом на земљи, неким постигнућем, па макар и неким скромним – али истински важним трудом. Многи од нас воле да се баве неким задужењем, послом…

Али, исто тако, ако сте имали искуство рада на нечему, а нарочито на нечему заједничком, онда знате да је то врло често болан, и мукотрпан посао.

Многи су имали, јасно.

Не морају то да буду оне муке кроз које су прошли људи у неким бездушним временима – него су то оне неке свакодневне муке, на које човек ипак навикне, али, да су пријатне, нису.

После свест то пречисти, психа, душа – па често остане неки дестилован меморијал.

Отуд, увек ме је збуњивало како то да људи, па и ја, понекад исти догађај памтимо – другачије.

Као дечак, гледао сам једну представу у Београдском драмском позоришту. Гледао сам их подоста, заправо – отац ме је често водио у то позориште, и у Биоскоп „Авала“ – који је био одмах поред, и који не ради нешто више од петнаест година.

Гледао сам представу у којој је једну улогу играо Жика Миленковић. Врло уверљив на сцени, иако га млађи људи (у овом случају бих и ја могао бити та категорија, што млађи то слађи и блеђи) памте по серијама попут „Пресрећних људи“ или „Породичних блага“ (у том смислу „Бољи живот“ је КУМ I и КУМ II, а остале, ове прве две и друге неке су добре, али солидне).

Три ратна друга су ликови у тој представи.

Нису Ремаркови.

У Игалу, у одмаралишту. Радња се одиграва, јашта, на даскама – али место је, Игало.

То је поред Херцег Новог. Одмах сам се саживео – део детињства провео сам у Херцег – Новом, а писца представе, тојест драматурга, познавао сам од првих свесних година, мој отац и он су се дружили. 

Била је на малој сцени.

И била је одлична, а Жика је доминирао. Они су играли ветеране, партизане, већ остареле, који се сећају рата и ратних другова – али испоставља се да им се сећања не подударају, онако драматично се не подударају – и то ствара комичан ефекат, прво; потом, долази и до оног другог ефекта (Милош Кречковић једном ми је рекао да су у позоришту увек опрезни када изговарају реч „трагично”. И још понешто ми је рекао о позоришту. И захвалан сам му на томе)

Свидела ми се та представа. Баш ми се свидела.

Неколико година касније, увелико сам био момак, могао сам имати двадесет година, или једну до две преко.

Ишао сам негде, тролом. Можда у град, можда на неко весељце, можда у штету, можда до неког – ишао сам…

Видео сам како у тролејбус у коме сам седео улазе (сада већ обоје у другом свету) Жика Миленковић и Радмила Савићевић.

Били су уморни и исцрпљени. Придржавали су једно друго. Стари глумци, вероватно пријатељи. Било је места, па су сели. Да нисам знао да су глумци, мислио бих да су пензионери.

А они су у том тренутку били и глумци и пензионери, али су вероватно још радили. Играли. И били су уморни – видело се.

                                                                  . . .

А ја сам био млад коњ пре годину дана, тек превалио неку преко четрес банки. И још сам држећи коњ, али, ипак…

Коњ који је ујутру радио, у подне ишао на други посао, а увече путовао – на трећи, ка Крагујевцу. Тог дана.

Само тај јутарњи посао био је обавезан.

Друга два била су тог дана јер нисам хтео да одложим ни један ни други – ако можеш да обавиш три посла данас, не остављај их за касније…

Болела ме је нога, када сам завршио други посао.

Помислио сам да старим.

И старио сам, малчице. Не можеш да се очуваш сасвим, ако радиш. А опет, можда се тако и најбоље чуваш. Посао не мора да буде званичан. Него, како би мој кум рекао, радионица. Или, истраживање… Или нешто са рукама, механика, или пољопривреда (један човек у Црној Гори, давно, рекао ми је: 

„Немој да потцењујеш ниједан посао, иначе ћеш пропасти. Ако нешто нећеш да радиш, кажи да то није за тебе –али немој да потцењујеш ни један посао…“)

Упамтио сам. Не потцењујем.

Када смо паковали опрему у кола, тек што сам их извезао из гараже, плативши паркинг на шалтеру, заборавио сам кутију са микрофонима тамо где се плаћа паркинг, дакле на шалтеру. Колега ме је питао где је су микрофони, он се сетио, па сам као Карл Луис истрчао 50 метара до гараже, до шалтера. А испред је стајао човек, радник гараже, са кутијом микрофона у руци – и чекао ме.

Дао сам му ХВАЛА, 200 динара и развезао сам људе, па кренуо за Крагујевац.

Неко може да се сети оне приче из „Зоре“, са 80 евра, а ово се десило пре годину дана. Нисам баш увек забораван, али погубио сам доста капа, шалова и упаљача…

Док сам возио ка Крагујевцу, болела ме је десна нога.

И сетио сам се Кишловског…

А кад сам се враћао, звао сам Дачу, да причамо… Успут…